Valentin je u večernjem mraku stajao pod kestenom na kraju njene ulice. Slušao je šum kiše u krošnjama drveća, kapi vode su polako klizile niz koru. Njena ulica, nikada je nije drugačije zvao.
Bila su vremena kada mu je bila draga svaka kuća u toj ulici, dug drvored, zelene površine između pločnika i asfalta po kojem bi se povremeno zakotrljali točkovi automobila, prozori kuće u kojoj je stanovala, zelenkasta fasada, kamena ograda pred ulazom, stazica do vrata kojom je koračala.
Gde je sve to, pomislio je, gde je sve to, kao u nekim davnim vremenima, a ipak nije bilo tako daleko to vreme, doba proleća, doba maja, majskih grlica glas.
Kada su se peli na Urban, recitovao joj je Mahu, svi su ga znali napamet, svakog proleća su šaputali njegove stihove, on ih nije šaputao, smejao se kada su seli pod brezu i govorio, bio je kasni mrak je – prvi maj – večernji maj – ljubavi čas.
Na ljubav zove grlica glas – tamo je u mirisnih borova gaj. Ti si breza, rekao je, ja sam bor: tamo se uz brezu bor nasloni, i uz bor breza. Talasić za talasićem u potok. – Ljubi se – u ljubavi maja – sve, baš sve.
A kada je bio u Ljubljani, pisala mu je: sećaš li se Mahe, sećaš li se našeg maja? Pod procvetalom jabukom. Nije bila jabuka, bila je breza… A ovde su kestenovi.
Koliko puta ju je pratio do tog kestena pod kojim sada stoji, pod njegovim požutelim, smeđim lišćem, u kišnu jesen. Dotle bi je uvek ispratio a dalje je išla sama, zbog oca; doduše, ne bi se desilo ništa loše ako bi nas video skupa, rekla je, razumeo bi.
Jednom ću te pozvati kod nas i upoznati te sa majkom i ocem, razumeće, dopašćeš im se. Ali nije bilo još vreme za to, ne živimo u obična vremena, vidiš šta se sve događa oko nas.
Video je šta se događa, prokleto dobro je znao i video, i zato što je dobro video, sada stoji pod tim drvetom i ne zna kuda da ode i šta će se s njim desiti.
Zna samo to da želi da je vidi.
I da je pita: šta sve to znači?
Tog proleća, iako je još bio rat, prokleta okupacija, iako su već ulicama hodali nadmeni nemački vojnici i policajci i još nadmeniji domaći Nemci koji su cvećem zasuli nemačku vojsku u Aleksandrovoj ulici, koji su pljeskali dok su padale ulične table sa slovenačkim natpisima, tog proleća, iako su već streljali taoce, kao što su izveštavali crveni plakati na zidovima, plakati sa strašnim spiskovima onih koji su streljani iza zatvorskih zidova, tada, tog proleća, ona i on su slušali grlica glas.
Tada je još mislio da će toj noćnoj mori koja je harala ulicama grada i policijskim istražnim podrumima, na mitinzima i paradama, u lokalima i kancelarijama, da će svemu tome odjednom doći kraj, brzo doći kraj, ako je uopšte bio sposoban da misli na bilo šta drugo osim na nju. Zaspao je s njenim licem pred očima, kada se probudio, prva misao mu je bila: da li će se videti danas?
Tada je, uprkos svemu što se dešavalo oko njih, mislio da se bliži čas, možda već letnji čas, kada će zajedno biti na kupalištu na ostrvu, ili čas jeseni sa podignutim kragnama i toplim pečenim kestenjem u rukama, kao i ona jesen kada ju je prvi put otpratio do kuće i kada su se prvi put zaustavili pod tim drvetom, duboko disali, u naletima, disanje koje se pretvaralo u paru, u kolutiće pred njenim usnama koje su čekale na poljupce.
Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović
Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman „Kao i ljubav“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.
_______________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.