U vinu je tajna

Zahvaljujem što ste danas ovde, ovom za mene lepom i uzbudljivom prilikom, kad se dodeljuje književna nagrada Vinarije Radovanović. Osobena je ovo nagrada kojom se na pravi način oživljava pradavna veza vina i književnosti, iz vremena one jermenske vinarije od pre šest milenijuma, ili iz klasične Grčke, kad se smatralo da i vino i literatura imaju božansko ishodište. Dionis je bio bog vina, a može se verovati da je među bogovima bila jagma za tim teokratskim resorom, pa mu je on dodao još i zemljoradnju i pozorište da proširi svoj uticaj, a te tri oblasti su, po njemu, bile povezane. Tako su festivali vina, zapravo, bili i umetnički događaji. Vinom su se u srednjem veku punila, odnosno nalivala nalivpera. Magna Carta je napisana vinom u doslovnom smislu reči. I taj način pisanja povezuje vino sa literaturom. Filosof Teofrast, učenik Platona i saradnik Aristotela, iz trećeg veka pre nove ere, ostavio je spise i o svom iskustvu u umetnosti pravljenja vina. On je to piće smatrao umetničkim delom.

Sudeći po nagradama koje vina iz Vinarije Radovanović redovno dobijaju na svetskim izložbama, i ovde je reč o vinarskoj umetnosti i nije čudo da baš ovo divno savremeno, moderno vinsko postrojenje dodeljuje nagradu za književnost kao sebi srodnu vrstu stvaranja. Kao da vrsni vinar Radovanović svojim vinskim delom potvrđuje čuvenu rečenicu pesnika Stivensona: „Vino je flaširana poezija.“

Ja se, međutim, pomalo plašim ove nagrade. U velikoj konkurenciji pisaca zaslužnih i delom i znalačkim uživanjem u vinu, ove godine je nagrada došla u ruke nekoga ko mahom pije limunadu, uprkos poznatom savetu jednog pesnika da ako živiš u kraju gde ne rađa loza nego limun, ništa zato, prodaj to retko voće, pa kupuj vino. Zato se pitam jesam li zaista… i tako dalje… Ipak, donekle sledim taj pesnički savet. U retkim prilikama kad sam svesna da je vino jedino piće dostojno tako svečanog trenutka, tada naručujem isključivo vino Radovanović, i time redovno zaslužim da mi se konobari nadalje obraćaju kao enološkom znalcu. U stvari, taj nadaleko čuveni Radovanović šardone je i zato vrhunski što njegov ukus prepoznaju čak i blasfemični pijači limunade.

Šta je, zapravo, vino? Pa, vino je, vino je, vino. Pivo prave ljudi, a vino bogovi, kazao je reformator Martin Luter. A veliki persijski pesnik iz XIII veka, Rumi, definiše svoj čisti, lirski koncept uživanja stihom: „Vekna hleba, vrč vina i ti.“

Vino je, dakle, iskonski moćan napitak, čiji se prapočetak meri desetinom milenijuma, koji je uspeo da pobedi sve podele i tabue, da ujedini sve klase, nacije, religijske pripadnosti, rase, rodne razlike, običajna nasleđa, i uzraste. Pripisuju mu osobine koje bi zvučale kao bajkovite i metaforične popevke, da iskustvo i nauka nisu potvrdili da vino zaista krepi klonulog i budi samopouzdanje stidljivom. Razvezuje jezik ćutljivcu i budi volju utučenima. Dvoličnog natera da pokaže svoje pravo lice, a kukavicu podseća da je hrabrost vrlina. Oklevalu daje zamah, a usporava prebrzog. Sve su to dokazane osobine. Filosof i vinar Teofrast je još u svoje vreme utvrdio da vino pospešuje kreativnost i mi mu verujemo. Aristotel je hvalio vino sa ostrva Lemnosa zato što je mirisalo na origano i timijan i time razigravalo maštu onih koji ga piju. I mi mu verujemo. Bodler je opominjao svoje savremenike čuvenim stihom: „Da ne bi bio napaćeni rob vremenu, opijaj se bez prestanka vinom, poezijom i vrlinom, po svom izboru.“ Treba da mu verujemo, jer zaista vino, poezija i vrlina najbolje deluju kao trojstvo.

Neki dosetljivac je izjavio da vino treba piti samo u dane koji u nazivu imaju slovo a. Da vidimo koji su to: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, nedelja. Dakle, dan bez vina je izuzetak ili greška.

Galilej je napisao da je vino Sunčeva svetlost rastvorena u vodi, a njegov savremenik Šekspir ima stih: „O, ti, nevidljivi duše vina, ako nemaš imena po kome te poznajemo, zvaćemo te đavo.“ Plinije stariji je tvrdio da je u vinu istina, jer vino čini da se ljudi suviše opuste da bi govorili laži. Ako se do istine tako humano dolazi, trebalo bi potpisati peticiju kojom se traži da se u islednički postupak uvede vino umesto batina kojima se osumnjičeni nateruje na priznanje. Bila bi to ozbiljna reforma.

Kažu da je pravi prijatelj onaj bez koga ti ne prija vino. Marko Kraljević ga je zato delio sa svojim konjem Šarcem, jer se u njegovo prijateljstvo najviše uzdao.

I eto, opet nismo odgonetnuli šta je to, zapravo, vino, jer ono se jedino samo sobom definiše. Vino je, vino je, vino. I kad ga pijemo svaki dan, i kad njime slavimo uspeh, ili blažimo gubitak, i kad verujemo da je božanska tvorevina, ili đavolski izdanak, i kad ga primamo, ili darujemo, i kad smo enološki znalci, ili obične pijanice, o njemu, zapravo, tako malo znamo. Ono nas privlači kao što je privlačilo i naše pretke još iz davnina i privlačiće verujemo i naše daleke buduće potomke. I oni će misliti da znaju sve o vinu kao što smo znali i mi i naši preci. To je jedna od naših naslednih samoobmana. Olako smo poverovali u to da je u vinu istina, koju iz okova oslobađa njegova opojnost. U vinu, međutim, nije istina, to je jezička igra. U vinu je tajna.

Reč na dodeli Nagrade „Podrum Radovanović“ za životno delo, u Krnjevu, 14. novembra 2017.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs