U vrelini junske muzičke noći

Tačnije baš onog građanina-prolaznika koji slučajno ili namerno, ali svejedno sa nenagriženom svešću o lepom u muzici, prilazi da ovom prilikom prisustvuje jedinstvenom koncertu Beogradske filharmonije na otvorenom, u novobeogradskom bloku 13, na lokaciji u blizini Palate Srbija! Par godina pre, isto to je već učinio Nemanja Radulović sa prijateljima u Studentskom parku, usudivši se da iskorači van granica Kolarčeve zadužbine i bez ikakve sumnje oduševi mnoštvo unaokolo. Pamtimo i onu završnicu BELEF festivala na Kalemegdanu 2005, kada je Beogradski gudački orkestar „Dušan Skovran“ svirao Mocarta zajedno sa jednim od naših najkreativnijih di-džejeva kakav je Dejan Milićević. A bila je 2008. i „Carmina Burana“ na Kalemegdanu takođe, sa Simfonijskim orkestrom, Mešovitim i Dečijim Horom RTS pod upravom Bojana Suđića. Zašto je, dakle, potrebno da između svih ovih događaja prolazi toliko mnogo vremena, kada se Beograđani i gosti Beograda svaki put sa neugaslim žarom i više nego rado priključe uživanju u lepoti klasične muzike na besplatnim koncertima pod vedrim nebom?

Bez pogovora najgrandiozniji doslovno, među svim pomenutim, aktuelni nastup Beogradske filharmonije pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca, na mestu gde će u budućnosti biti podignuta nova dvorana Filharmonije i sa repertoarom koji su prethodno izglasali sami fanovi, okupio je dirljivo nepregledan auditorijum. U vrelini ove junske muzičke noći, perfektnog rasporeda i protoka vremena, publika je svojski uživala u neporecivim hitovima klasičnog zvuka, pokazujući više nego dragocenu usredsređenost na ono što dopire sa veličanstveno podignute scene, ali i otmenu vičnost svim pravilima koncertne etikecije, bivajući tokom izvođenja utišana baš onako kao što bi to bila i na kakvom ‘pravom’ koncertu unutar neke ugledne muzičke dvorane, i sa izvrsnim reakcijama na sve ove sasvim izuzetne ‘ozbiljne’ numere koje je sama odabrala. Ne potcenjujte ovoliku okupljenu publiku zato uopšte! Bili smo svedoci izvrsnog bazičnog obrazovanja i obaveštenosti iz oblasti ‘klasike’ tokom nastupa Filharmonije. Ljudi su se došaptavali između sebe, prepoznajući kompozicije bez greške, plesali uz njih, deca uzdignuta na ramenima roditelja dirigovala ne prestajući i to ritmički tačno u dlaku. Svako izabrano delo imalo je ovde svoje glasne obožavatelje čim se okonča, počev od Bizeove uvertire za „Karmen“, preko opojnog Čajkovskog, Griga tajanstva punog, senzualnog Ravelovog „Bolera“ koji ushićuje i dovodi do ekstaze, zavodljivog Sen-Sansa, temperamentne i egzotične Hačaturjanove „Igre sabljama“, uzvišenih Vagnerovih „Valkira“, putenog Markesovog „Dansona br. 2“, Vilijamsovog „Imperijalnog marša“ iz „Ratova zvezda“ koji momentalno prouzrokuje salve aplauza, da bi se sve raznežilo pod umilnošću Šostakovičevog Valcera iz „DŽez svite“, burno pozdravilo na vrhuncu Rosinijeve „Viljem Tel“ uvertire i rasplamsalo delikatesnošću Hristićeve „Grlice“. A onda nas je Zubin Mehta podigao decimetrima iznad tla svojim dirigovanjem Finala Pete Betovenove simfonije, tim zaista genijalnim upravljanjem najvišeg ranga koji je istog časa učinio da Beogradska filharmonija zvuči kao odistinski najbolji orkestar na svetu, vinuvši ga zajedno sa svima nama među zvezde!

Čestitke za šarmantnog i darovitog maestra Felca, za divne umetnike Filharmonije i naravno publiku fantastičnu kao uvek! Oni su stvarno zaslužili da se ovakvi koncerti dešavaju češće!