U zemlji gde ništa nije trajno

Ulice su slabo osvetljene, ali po njima još ima ljudi. Zbijaju se jedni uz druge kao ljubavnici. Pada mi na pamet da je to najsrećniji dan u mom životu.

Velika gomila pozdravlja diktatora: osmehnuta od uva do uva, deca mu daju cveće. Koliko puta sam to već video? I uvek ista devojčica što ga pozdravlja ljupkim naklonom! Evo, opet je tu, okružena visokim čizmama zvaničnika i parom čvrsto vezanih policijskih pasa. Monstrum je miluje po glavi i šapuće joj na uvo.

Uzalud tražim zabrinuto lice.

Moji majka i otac dali su mi ideju da tokom vrelih noći na Menhetnu spavam na krovu. I sami su to činili za vreme rata, ali ne na krovu, već na ravnoj terasi na krovu zgrade u centru Beograda, u one sate kad su svi prozori morali biti zamračeni. Sećam se ogromnog zvezdanog neba i tišine koja je vladala gradom. Čim bih zaustio nešto da kažem, neko – ne sećam se više ko – stavio bi mi ruku na usta.

Sa zvezdama i oblacima iznad nas, osećali smo se kao brod na pučini. Plovili smo pravo napred punim jedrima. „Eno, odande počinje beskraj“, sećam se kako je moj otac pokazivao dugom rukom po mraku.

Istorija je kao Veliki narodni kuvar. Tirani su glavni kuvari. Filozofi pišu jelovnik. Popovi su kelneri. Vojnici su izbacivači. A pesma koju čujete, to su pesnici što peru sudove u kuhinji.

U vremenu mržnje i nasilja dobrota jednog ljudskog bića prema drugom zaslužuje veće poštovanje nego sve crkvene propovedi od pamtiveka do danas.

Dužnost svakog patriotskog novinara je da opravda zločine koje je njegov predsednik počinio zajedno sa svojom administracijom.

Beleška za buduće istoričare: Ne čitajte stare brojeve NJujork tajmsa. Čitajte pesnike.

Svačiji život je čudan, ali životi imigranata i egzilanata još su čudniji. Moji roditelji umrli su daleko od mesta u kojima su se rodili. Nisu tako zamišljali svoje živote. Čak i u svojoj osamdeset osmoj godini, u staračkom domu u Doveru, NJu Hempšir, moja majka se stalno iščuđavala. Šta sve to znači, kopkalo ju je? Užasavala se mogućnosti da to ne znači ništa.

Cilj svake etničke, nacionalne, religiozne i polne ideologije je da u svakom pojedincu zatre svest o njegovim ličnim ograničenjima i ljudskim slabostima i da on umesto zamenice „ja“ koristi rečcu „mi“.

Fabrike siročadi i farme žrtava što ispaštaju tuđe grehe glavne su privredne grane na Balkanu.

Današnje vesti su uvek one iste stare: stradanje nevinih i onaj što smišlja opravdanja za to.

U zemlji gde ništa nije trajno jer se sve brzo zaboravlja, kako istorija tako i umetnost i književnost, čak i hrana koju su naše bake i majke spremale te se više ne možemo pohvaliti autentičnom nacionalnom kuhinjom, možemo li uopšte govoriti o kulturi?

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čija je knjiga kratkih eseja i zapisa iz beležnice „Čudovište voli svoj lavirint“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.