Ubeđuju nas da bolje od ovoga što sad živimo ne može, zato su srećni krajevi vid pobune

Knjigu je izdao Štrik, a razgovor je vodila Ljubica Pupezin, urednica ove izdavačke kuće.

– Ideja za ovu zbirku je došla kada sam napisala priču „Požuri i izmisli grad“, obično se ispostavi, kad se sve to poređa, da ja poslednje priče prve napišem. Često krećem od pojma smrti ili gubitaka, rastanaka, od nekih svršetaka – pojasnila je Kalamujić.

Ona je dodala da je ovo prva zbirka u kojoj priče nisu međusobno povezane.

– U prvoj zbirci „Anatomija osmijeha“ priče su imale jednistvo mjesta i vremena. Sve te priče su bile smještene na psihijatrijsku kliniku i govorile su o pacijentima. Ovdje je vremenski okvir mnogo širi i svaka od priča je u potpunosti različita, iz toga je nastala zbirka, te su se one morale susrest i uvezat motivima, temama i težnjama – ukazala je spisateljica.

Postoji više motiva koji se upečatljivo provlače kroz zbirku, među njima je i sećanje. Međutim, Kalamujić je kazala da je motiv koji objedinjuje sve priče gubitak.

– Gubitak je tema koja priče okuplja, i sjećanje naravno. Možda je to i najbliža odrednica jer se kroz raznorazna sjećanja likovi susreću, odnosno vraćaju im se stvari koje su proživeli, pa im se na osnovu toga mjenja sadašnjost. Priče se tiču gubitaka, tuge, emotivno jakih momenata u životu. A između te neke perspektive prošlosti i budućnosti, više su vezane za prošlost, iako naslovi i poslednja priča pokušavaju nešto drugo – kaže spisateljica i dodaje da ona smatra da sećanje uzima veliki deo naših života pogotovu u situaciji koja je savremena, gde nam se u svakodnevici oduzima ideja nekog boljeg i lepšeg života, gde su ljudi utučeni sadašnjicom. Tada se dosta okrećemo ka prošlostima i kolektivnim i vlastitim.

Njoj je sećanje zato jako bitno, te mu se kroz razne priče vraća .

Još jedan motiv ovoj zbirci je ljubav. Jedina njena priča sa srećnim krajem jeste „Transfuzija“. Spisateljica smatra da nas u današnjem društvu drže u takvom stanju svesti da mi pomislimo da su srećni krajevi u životu nemogući, te je za nju priča sa takvim završetkom vid pobune.

– Srećni krajevi su danas neka vrsta pobune, upravo zato što nas ubjeđuju da nekakva bolja alternativa od ovoga kako mi živimo ne postoji. Meni treba jako puno napora da smislim takav kraj. Gubici i taj odnos sa nestankom su nešto što mene u svakom pogledu dotiče. Mislim da su promene moguće, da je bolji svjet moguć i da mi svi treba, ako ništa, vjerovat i radit u tom smjeru. Isto tako mislim da su mnogi životi prošli ili prolaze, a da naprosto nisu to osjetili ili to neće osjetiti. Zato volim da pišem i o starijim ljudima, jer danas, na svjetu i na ovim prostorima stari ljudi kao da su bivši ljudi – istakla je Kalamujić.

Iako pozicija književnosti, prema njenim rečima, nije ista kao nekada, spisateljica veruje da književnost može da donese promene.

– Danas književnost ima ozbiljne konkurente u pričanju priče, filmove, serije, video igrice… Kada govorimo o književnosti govorimo o pripovjedanju i pričanju priča, a mi živimo u svijetu koji je sastavljen od priča. U nekom istorijskom trenutku književnost je imala prevlast i bila je ta koja je prva pozvana da priča priče. Danas se priče pričaju na razne načine. Iako književnost nema primat, mislim da nije ni nestala. Ona uporno opstaje i mjenja se s vremenom i nekog uticaja verovatno ima – smatra ona.

Sada, kako kaže, postoje umetnosti koje su bliže široj publici, ali to ne znači da su priče iz književnosti manje bitne i da ne menjaju ljude.

– Mene je književnost promjenila i u nekim trenucima u životu pomogla da preživim. Pisanje je došlo kao produkt svega toga, tako da sam živ primjer da radi i da ima smisla – zaključila je spisateljica.

Iako se u njenim pričama ne pominje raspad Jugoslavije, Jugoslavija se oseća kao književni konstrukt. Upitana kakav je njen odnos prema tome spisateljica je kazala da je deceniju proživela u Jugoslaviji i da je događaj koji ju je obeležio upravo raspad te države.

– Mislim da smo mi upali u mnogo gore stanje u ovom periodu koji traje još uvjek. Sada mnogi kritikuju nostalgiju. Ta država je imala jako velikih problema koji su razlozi i njenog raspada. Jasno je da su postojali politički, ekonomski i ideološki razlozi da ona ne opstane. Kritikuje se žal za prošlosti, ali to preboljevanje je dugotrajan proces, i lični i društveni. Taj žal dosta govori o vremenu u kome mi živimo, u kome nam se stalno ruše te perspektive u bolje od ovoga i kako naprosto to nezadovoljstvo današnjim životom mora da ispuni nešto drugo, a to je žal za onim što je bilo. Očigledno je mnogima bilo bolje – pojasnila je ona i dodala da se svake godine među deset najboljih knjiga koje pročita, bar dve-tri tiču holokausta.

Prema njenim rečima, neke teme su prebolne, prevelike. Preegzistencijalne stvari se tu dese da bi se jednostavno mogla okrenuti glava.

– Mislim da ću do kraja, iako ne znam šta ću pisat, gledat Jugoslaviju i ono što se desilo i da će se to provlačiti kao tema u mom pisanju – rekla je ona i dodala da slavi 29. novembar.

O priči: Dubrovački šeširi,- trenutak naše istorje kada je sve normalno i ljudsko zanemelo

Priča o dubrovačkim šeširima počinje citatom Bruna Schulza „Govor je metafizički organ čoveka“, a spisateljica je istakla da nije „džaba“ uzela baš taj citat.

– Pokušala sam pisat o jednom trenutku naše istorje kada je sve normalno i ljudsko zanemelo pred onim što se počelo dešavat. Priču o Dževadu sam htela ispričati iz jedne dalje perspektive, a Dževad je ustvari moj dedo. To je moja kuća koja je godinama radila te šešire. Ja sam tu bila premlada pa sam najmanje učestvovala. Odlazili smo u Dubrovnik svake godine, Šid, uvjek su bila ta neka dubrovačka leta… – otkrila je Kalamujić motiv za priču i dodala da njen deda nikada nije odustao od tih šešira. Iako je odustao od svega drugog.
– Ja sam ta koja je peglala te šešire i proklinjala sam i Dubrovnik i more i sve živo, jer je to jako teško za opeglat. Svake godine su se oni morali oprat na 60 stepeni i dobro osušit i peglat onom malom peglicom. Iz godine u godinu. I ja znam da je to uzalud, da radim najzaludniji posao na ovom svjetu, al’ moj djedo to nije mogao da shvati i on je do zadnjeg planirao otić u Dubrovnik prodavat šešire. Njemu je bilo jasno da Dana Republike više nema, ni te države, ali od tih šešira nije mogao odustati. Tako sam priču o raspadu pokušala ispričati iz te neke porodične epizode. Ranije nisam razmišljala pisat tu priču, jer mi je sve to išlo na živce, ali kad je on umro i kad sam se odmakla od svega, shvatila sam da uzaludnost tog posla i te kako puno govori… – istakla je Kalamujić.