Učimo da delimo

U pitanju je evropska kulturna platforma koja preispituje savremene urbane izazove gradova i koja, povezujući različite aspekte kulture deljenja i urbani dizajn, razvija novi oblik življenja u gradovima. Zajednički. U ovom, inače četvorogodišnjem programu, učestvuju gradovi iz Centralne i Jugoistočne Evrope – Berlin, Prag, Bratislava, Katovice, Varšava, Budimpešta i Beograd, čiji su se predstavnici okupili na 12 Bini kako bi diskutovali o iskustvima i problemima sa kojima su se dosad susretali pokušavajući da u razvoj gradova uključe njihove žitelje. Kako se moglo čuti, građani su, zbog ranije izneverenih obećanja, bili izrazito nepoverljivi prema novim idejama. Ivan Kucina kaže da je to zajednička karakteristika svih postsocijalističkih država zato što smo dobili šok terapiju isključivog individualizma, privatnog uspeha i kompeticije između ljudi, što je stvorilo jedan drugi mentalitet. Kroz ovaj program pokušava se da se on transformiše u suprotnom smeru, što je dugotrajni proces, tako da se ne očekuje da se odmah nešto desi ali, tvrdi Kucina, „ako ne počnete – neće nikada“. On smatra da je u svemu tome jako važno naučiti ljude da dele, a jedna radionica na Bini se tako i zove „Učimo da delimo“.

„Možete deliti deo javnog prostora. Možete unutar njega stvarati svoje resurse koji ne moraju biti vaše vlasništvo već ih možete prisvajati na opštem, dnevnom, simboličnom nivou, kao recimo park ispred zgrade u kojem sedite. On je pre svega vaš i drugih stanara koji tu dolaze ali je moguće deliti i znanje kako se taj park može unaprediti. Tako možemo deliti i rad koji ulažemo da se on takvim napravi“, objašnjava Kucina. On navodi da je Gete institut u Pragu, koji je inače lider SCCM-a, pokrenuo manje bočne događaje o kojima je govorila Milota Sidorova, projekt menadžerka. „Ideja je bila da se sakupi oko 60 predmeta koji će se ljudima davati na korišćenje. Kao neka vrsta biblioteke samo što nije reč o knjigama nego o fotoaparatu, raznim alatima i tako dalje. Uspeli su da animiraju desetak ljudi dnevno koji bi po nekoliko dana koristili predmete a potom ih vraćali. Taj skup stvari je zajedničko dobro koje može svako da uzme i koristi za sebe i to je neki vid deljenja. Praktično, to je animacija ljudi da ne moraju samo da imaju svoje stvari koje moraju da kupe, nego ih mogu pozajmiti, svojevrsna institucionalizacija pozajmice“, konstatuje Kucina. On smatra da je najbolje kada se deli zajednički rad.

„Recimo, u Berlinu, u tamnošnjoj opštini se neko setio da bi bilo interesantno da se zapušten i neuređen prostor uz prugu obnovi tako što će se dati na korišćenje jednoj NVO organizaciji. Oni su tako dobili napušteni magacin ali i dužnost da oko njega naprave park i vode računa o njemu“, objašnjava naš sagovornik i dodaje: „U Berlinu je napravljen i Centar za umetnost i urbanizam koji animira komšiluk. Prave se razni događaji kako bi ljudi naučili da grad gledaju drugim očima i da ga koriste na druge načine, pre svega, zajednički, kroz rad. Sve su to putevi kako se dolazi do svesti koja omogućava deljenje budući da je najvažnije oživeti poverenje između ljudi. Da mogu zajedno nešto i da naprave čak i kod stvari koje nisu njihovo vlasništvo. Zato što je grad, iako postoje privatna vlasništva, realno, zajednički. Grad pripada svima nama“, ističe Kucina. Na opasku da sve to lepo zvuči, ali da u našim uslovima deluje krajnje utopijski Kucina kaže: „Ovde sve deluje utopijski naročito ako pokušate bilo šta novo, ali to ne važi samo za Srbiju. Istina, mi smo trenutno ispod nule, ali verujem da možemo da inspirišemo ljude da rade i učestvuju i da će se tako stvari postepeno menjati. Ako se to ne dogodi, biće nam sve gore. Biće sve manje i manje ljudi, a grad sve više privatizovan, tako da nama neće ništa ostati. Ovo je način da se spasimo“, zaključuje Ivan Kucina.