Učitelj za one koji su hteli nešto da nauče

Jugoslovenski i srpski reditelj, scenarista, glumac, pedagog, jedan od najznačajnijih filmskih teoretičara i istoričara Vladimir Petrić rođen je u Prnjavoru 1928. godine. Na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta 1956. diplomirao je na smeru za engleski jezik i književnost.

Tokom studija postao je asistent-predavač na Akademiji za film i pozorište, na kojoj je 1958. diplomirao filmsku i pozorišnu režiju. Od osnivanja Radio-televizije Beograd na njoj je radio kao reditelj. Usavršavao se u nekadašnjem SSSR-u gde je proučavao sovjetsku kinematografiju pod tutorstvom Leva Kulešova i Nikolaja Lebedeva.

Zahvaljujući Fulbrajtovoj stipendiji, 1973. doktorirao je na Univerzitetu u NJujorku, kao prvi doktor na filmskim studijama neke američke institucije za visoko školovanje. Profesorsku karijeru, započetu u Beogradu, nastavio je na Univerzitetu Harvard na kome je predavao do 1997. godine.

„Uz Dušana Makavejeva, Vlada Petrić je bio najpoznatija i najcenjenija naša ličnost u svetu filma. Bio je učitelj na našoj akademiji i na Harvardu, za one koji su hteli da nešto nauče. NJegove knjige o ruskoj filmskoj avangardi, Drejeru, Ozuu i snolikom filmu su među najznačajnijim delima ove vrste. Bio je najavljivač novih filmskih otkrića, davao je svima, a kod nas je ostao marginalac i čudak. To je slika ne o njemu, već o nama“, rekao je za Danas novinar, filmski i književni kritičar Milan Vlajčić povodom Petrićeve smrti.

„Profesor Vlada Petrić dao je ogroman doprinos izučavanju filmologije i istorije filma, kako u Jugoslaviji i Srbiji 60-ih i 70-ih godina, tako i u

SAD i u svetu kasnije. U njegovim studijama, koje su postale i filmski udžbenici mnogih generacija, „Uvođenje u film“ (1968) i „Razvoj filmskih vrsta“ (1970) insistira na samosvojnosti filmskog jezika i njegovog kinestetičkog dejstva na gledaoca, i u tome ostaje veliki sledbenik prof. Slavka Vorkapića“, istakao je Srđan Vučinić, esejista, umetnički direktor Festivala autorskog filma, i podvukao: „Posebno ću pamtiti Petrićev esej ‘Oniričke vizije Emira Kusturice’, u kojem znalački analizira ulogu kamere-saučesnika u ‘Domu za vešanje’ kao i sve slojeve filmske istorije koje ovaj film sadrži; takođe i zbornik

‘Film & Dreams’ koji se bavi tretmanom snova u Bergmanovom opusu (za koji, nažalost mislim da još uvek nije preveden i objavljen na srpskom).

Pamtiću ga i po njegovim filmovima ‘Simfonija ruku’ i ‘Zid uspomena’ koji su zavodljiva mešavina filmskog eseja, eksperimenta i lične ispovesti, animacije i dokumenta; a nagrada koju je ustanovio za najsinematičniju sekvencu u igranom filmu predstavlja posebnu počast za Festival autorskog filma. Petrićev dokumentarno-eksperimentalni film o velikoj američkoj pesnikinji Emili Dikinson, koji je u postprodukciji, nesumnjivo će biti događaj za prave filmofile u svetu sledeće godine.“

Radoslav Zelenović, upravnik Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU, kaže da je profesor Vlada Petrić bio čovek filma, medija i Kinoteke.

– Moju, i čitave generacije, zadužio je, pre svega, svojim knjigama („Uvođenje u film“, „Razvoj filmskih vrsta“), koje su za nas bile neka vrsta bukvara i pomogle nam da mnoge stvari o filmu i oko filma razumemo. Bavio se i teoretskim radovima kao što je „Šekspir na filmu“, koji su meni bili jako zanimljivi. Međutim, dolaskom u Kinoteku taj naš odnos je poprimio potpuno druge razmere – kaže Zelenović ističući „neverovatna brigu“ Vlade Petrića s kojom se odnosio prema ovoj instituciji kulture.

– O tome se malo zna i o tome se malo govori ali, još dok je bio u Americi, on je svake godine kad bi dolazio za našu biblioteku kupovao i poklanjao knjige. To je čitava kolekcija knjiga do kojih mi, objektivno rečeno, nikad ne bismo došli. S druge strane, profesor Petrić koji je bio čovek filma je bio, u stvari, i čovek medija. U jednom razgovoru je izrazio želju da finansira jedan prostor u okviru Kinoteke koji bi se odnosio pre svega na nove tehnologije i to je danas sala koja nosi njegovo ime „Vlada Petrić“ u Kosovskoj 11. To je digitalna dvorana koja je isprva delovala kao pokušaj, a pokazala se zapravo vizionarskom inicijativom – skreće pažnju sagovornik Danasa i dodaje da je Petrić jedan od najvećih donatora Kinoteke.

– Pre desetak godina smo potpisali i ugovor kojim je on ostavio ogromna sredstva Jugoslovenskoj kinoteci i to je ujedno najveća donacija za koju ja znam nekoj instituciji kulture. Dokle je išla briga profesora za Kinoteku pokazuje i to što bi uvek kad uđe u nju, meni i Dinku Tucakoviću, spočitavao dotle da je čak govorio: „Ova sijalica ne sme da ne radi – sve mora u ovakvoj instituciji da funkcioniše savršeno“ – prisetio se Zelenović.

– On ostaje u uspomeni svih nas, pre svega po svojoj pažnji, prijateljstvu i tome da je nesebično na svaki način mislio na Kinoteku. Konačno, i kada je dobio nagradu „Nebojša Popović“ pre dve godine, sva sredstva ovog priznanja je ostavio biblioteci Kinoteke. U svakom smislu Vlada Petrić je čovek Kinoteke – zaključuje Radoslav Zelenović.

Odavši mu priznanje, na najlepši način oprostio se od Vladimira Petrića filmski kritičar Miroljub Stojanović.

„Tek sada kada je otišao Vlada Petrić, vidimo koja je to praznina.

Mimo onog što je bio u svom statusu legende i akademske neprikosnovenosti, Vlada Petrić je, osim kao koosnivač Harvardskog filmskog arhiva, izvanredan pisac teorijskih knjiga sa obaveznim udžbeničkim predznakom, pozorišni i pre svega filmski reditelj, za mene bio neumorni pretraživač istorije filma, neprekidno vrelo inspiracije, zagovaratelj kritičke svesti, uzor posvećenosti, večitog korigovanja i nedovršenosti, ali više od toga: lucidan, ekscentričan, sto odsto ciničan i tek parcijalno mizantropičan hiperkreativac koji je znao i umeo da nauči najvažniju stvar koja je danas retka na tržištu ljubavi: znati voleti.

Od svih ljudi s kojima sam pričao o filmu, on je bio jedini s kojim se nikada nisam složio ni oko čega.“