U središtu pažnje treće večeri festivala Mess u Sarajevu bila je predstava „Crveno“ rađena prema romanu nobelovca Orhana Pamuka, ne samo što je stvorena pod rediteljskim vođstvom poznatog makedonskog reditelja Martina Kočevskog nego što je publici još u pamćenju njegova sjajna predstava „Bubnjevi u noći“ po Bertoltu Brehtu i izvesna posustalost pokazana prošle godine na Messu u predstavi „Druga strana“. Njegova nesumnjiva zaljubljenost u teatar i talenat, s jedne strane i izvesna skepsa u sposobnost teatra da efikasno „udara po anomalijama društva“, kako je jednom izjavio, stvaraju u njemu očito procep upravo zato što je autentičan umetnik.
Svoj novi kreativni nastup u predstavi „Crveno“ on ostvaruje kroz veliku regionalnu koprodukciju Malog Dramskog teatra iz Bitolja, Makedonija, Festivala „Ex Ponto“ iz Ljubljane, sarajevskog MESS-a i Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice.
Ako se odredi okvir u kome se odigrava radnja ove predstave, to je svakako onaj koji je izdvojen iz kompleksnog romana Orhana Pamuka: uticaj nekadašnjeg Irana na tradicionalnu Tursku, prevedeno na današnje vreme i pokušaj Zapada da utiče na vrednosti i način života na Istoku. Ovaj izbor je ipak u funkciji mentalnih i duhovnih, pa prema tome i životnih dilema koje su danas prisutne i na područjima koja su nam bliža i koje su, na neki način, i naša lična. Parafrazirajući izjavu samoga Martina Kočevskog i dramaturga Bilge Emina predstava treba da istražuje dva puta s kojim se danas suočavaju mladi ljudi: religiozan put i put neograničene slobode života i savesti od kojih oba imaju svoje zablude i vrline.
Nešto kasnije iste večeri imali smo priliku da vidimo i pozorišni poduhvat „Kako sam naučila voziti“ poznate bosanskohercegovačke rediteljke Selme Spahić u izvođenju Mostarskog Teatra Mladih. Publika Messa je prošle godine zapazila vrednosti njene režije u predstavi „Usamljeni zapad“ po drami Martina Mekdone, rađene pouzdanim teatarskim jezikom koji je uspešno preneo snažnu mešavinu brutalnosti i mračnog humora ovoga irskog pisca. Ovoga puta kao predložak poslužio joj je tekst Paule Vogel koji je 1998. godine osvojio Pulicerovu nagradu. Iako je u izvornom tekstu radnja drame smeštena u šezdesete godine 20. veka u Americi, Selma Spahić nam pruža savremenu vizuru, danas sasvim aktuelnu, zbog učestalih pojava pedofilije, na odnos starijeg muškarca (Ermin Bravo, kao teča Pek, rafinirano predstavlja osetljivu granicu između iskrene ljubavi i opsesije) i maloletne devojčice kojom jedna, naizgled ljubavna priča poprima konture zločina, istovremeno ističući mehanizme manipulacije licemernog društva, koje kodeksima seksualnosti prikriva zločine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
