Ugrožavanje kulture i egzistencije umetnika

Primanja umetnika, naročito samostalnih, nisu ni redovna ni sistematizovana, pa je tako otkup mnogima i jedini izvor zarade tokom godine. Novac isplaćen na ime otkupa na mnogim pojedinačnim primerima pretvara se često u puko namirivanje osnovnih potreba socijalno ugroženih umetnika – kaže u razgovoru za Danas umetnica Nina Todorović.

Ona je jedan od sagovornika u Danasovoj seriji razgovora o problemima umetnika u Srbiji, a povod je Konkurs za otkup dela savremene umetnosti, koji raspisuje Ministarstvo kulture i informisanja. Naime, Ministarstvo ovaj konkurs, koji je od vitalnog značaja kako za domaću kulturu tako i za egzistencije umetnika, još nije raspisalo, a Nina Todorović podseća da je kalendarska godina još uvek u toku, te, teoretski i praktično, još uvek postoji šansa da se konkurs objavi.

Umetnici tvrde da praktično nisu ni dobili nikakav odgovor od Ministarstva da li će otkupa biti ili ne. Ni Danas od Ministarstva kulture i informisanja nije dobio odgovor na pitanje da li se planira da raspisivanje ovog konkursa 2020. godine.

Nina Todorović objašnjava da Konkurs za finansiranje dela iz oblasti vizuelnih umetnosti ovo ministarstvo od 2014. raspisuje jednom godišnje. Konkurs se raspisuje za otkup umetničkih dela, ne starijih od pet godina ili za finansiranje dela koja tek treba da nastanu, za potrebe ustanova kulture ili drugih ustanova koje takođe imaju pravo da učestvuju na konkursu, kao što su prosvetne, zdravstvene i druge ustanove.

Prema rečima sagovornice našeg lista, time se postiže decentralizacija u kulturi, jer ustanove širom Srbije mogu da učestvuju na ovom konkursu i samim tim da prošire, obogate ili započnu stvaranje sopstvenih kolekcija umetničkih dela. Time je, kako ona objašnjava, omogućena i trajna dostupnost umetničkih dela publici.

Umetnica Slobodanka Stupar povodom otkupa umetničkih dela ukazuje da je redovni godišnji konkurs, uz sve zamerke na budžet koji je iz godine u godinu sve manji, na nestandardizovan oblik ugovora i način oporezivanja uplata umetnicima, ipak, primer dobre prakse i institucionalizovan oblik koji funkcioniše.

– Godišnjim otkupima se redovno prati živa umetnička scena i snabdevaju i obogaćuju zbirke dela savremene umetnosti, ne samo lokalnih muzeja već i drugih institucija. Svedoci smo kako su i domovi kulture, biblioteke, ali i neke zdravstvene ustanove, škole, fakulteti… formirali svoje zbirke pa tako dela savremene umetnosti postaju široko dostupna javnosti – pojašnjava Stupar.

Ona konstatuje da je to oblik kapitalnog ulaganja u kulturu, što je od vitalnog značaja za identitet jedne zemlje jer, kako kaže: „čemu sve ostalo i šta nam ostaje ako zaboravimo na kulturu“. Takođe, pojašnjava i da je princip konkursa takav da same institucije za zbirke prave svoj izbor umetnika i dela koje žele da imaju u kolekciji, pa sa tom listom predloga apliciraju kod Ministarstva po raspisanom konkursu. Na taj način je direktni konačni korisnik – institucija u kojoj će dela biti smeštena, aktivno uključen u „skeniranje scene i u sam odabir dela za otkup“.

Nina Todorović dodaje da procedura podrazumeva da pomenute ustanove konkurišu sa jednim ili više umetničkih dela, jednog ili više umetnika, koje su prethodno odabrali. Nakon toga, komisija za otkup, u okviru Ministarstva kulture, odlučuje koji projekti će biti podržani.

– Budući da ne postoje pravne osnove da se direktno vrši uplata na račune umetnika, već se to mora obaviti preko računa kupaca – institucija, u praksi se tumačenje ovih procedura razlikuje od ustanove do ustanove na lokalnom nivou, pa se umetnici povremeno mogu susresti sa manjim ili većim problemima ili preprekama u realizaciji. Takođe, susrećemo se povremeno i sa „neinformisanim“ institucijama, koje nisu upoznate o postojanju i značaju ovog konkursa – kaže Nina Todorović.

Ukazujući na posledice pandemije korona virusa, ona pojašnjava da se zbog epidemije i inače loše materijalno stanje vizuelnih umetnika dodatno pogoršalo, budući da su zatvaranjem ustanova kulture, prekidanjem svih umetničkih programa, pa na kraju i fizičkim ograničavanjem kretanja izgubili i ono malo šansi da nešto zarade.

– Na jednokratnu finansijsku pomoć od države tokom pandemije smo dugo čekali. Ona jeste isplaćena, ali je bilo umetnika koji su iz nekih birokratskih razloga bili uskraćeni – navodi Todorović.

Ona dodaje da svaki pojedinačni umetnik, naročito ako je u samostalnom statusu ili pak nerešenog statusa, može da navede niz karakterističnih problema, pa je nedostatak otkupa kao takvog isprepletan sa mnoštvom drugih segmenata vezanih za umetnički rad i život.

– Sve je, nažalost, uslovljeno novcem. Umetnici moraju da budu sistemski i redovno materijalno obezbeđeni, kako bi kvalitetno mogli da se posvete svom radu – zaključuje Nina Todorović.

Jedini izvor prihoda

Nina Todorović ističe da je vizuelnim umetnicima u Beogradu su još 2013. ukinuti i do tada skromni honorari za samostalne izložbe i sve druge javne nastupe koje je dodeljivao Gradski sekretarijat za kulturu. „O umetnicima u unutrašnjosti ne smem ni da pomislim, jer je na lokalu sve najčešće zavisilo od dobre volje lokalnih uprava. Tako da je otkup koji raspisuje Ministarstvo kulture jedna jako važna stavka za većinu srpskih umetnika i neretko jedini izvor prihoda od kojih posle mogu eventualno nekoliko meseci da prežive“, ukazuje Todorović.

Stara dobra praksa

Slobodanka Stupar podseća da je od početka osamdesetih postojao nekoliko godina tzv. Fond mladih, gde su mlađi umetnici mogli da konkurišu za mesečnu stipendiju u trajanju od dve godine, nakon koje su ostavljali radove u vrednosti dobijene stipendije. „To je bila jedna dobra forma, posebno značajna jer je pružala važnu podršku mladim stvaraocima u zapravo najznačajnijem životnom i profesionalnom momentu. Na početku profesionalnog rada svi se manje više osećamo izgubljeni. Bilo bi korisno ponovo uspostaviti takve dobre i već isprobane prakse – kaže Stupar.