Ukrajinka i Ruskinja na otvaranju koncertne sezone Minhenske filharmonije

No program prvog koncerta nove sezone Minhenskih filharmoničara nije u znaku Dionisa, već pre, rekli bismo, u znaku boga Marsa.

Ukrajinka za dirigentskim pultom i dvoje kompozitora, jedna Ruskinja i jedan Ukrajinac svedoče svojim delima, zajedno sa Regerom i Vagnerom, o tananoj dijalektici rata i mira, izmirenju i transcendenciji.

Program koncerta koji je otvorio koncertnu sezonu 2022/2023. su činile kompozicije Ukrajinca Valentina Silvestrova ”Elegija za gudački orkestar”, Ruskinje Sofije Gubajduljine ”Srdžba Božija” za orkestar, kompozicija Maksa Regera ”Za nadu” za alt i orkestar op. 124 i Vagnerova uvertira u prvi čin ”Parsifala”, kao i odlomci iz trećeg čina ove muzičke drame.

Regerov lid je pevala proslavljeni alt Vibke Lemkul, koja je nastupala od Minhena, Pariza, Londona, preko Salcburga do Bajrojta.

Filharmonijski hor je nastupio u Vagnerovom ”Parsifalu”.

Sa Sofijom Gubajduljinom, Grande Dame savremene muzike, i Oksanom Liniv za pultom, započele su dve prominentne žene – jedna Ruskinja i jedna Ukrajinka – novu muzičku sezonu Minhenskih filharmoničara.

Reč je o simfonijskoj poemi Gubajduljine ”Srdžba Božija” koja je 2020. praizvedena u Beču u vreme rigoroznog lockdowna, u praznoj koncertnoj sali, ”samo” kao video stream.

I tada je Ukrajinka Oksana Liniv dirigovala, te je ponovo, samo nekoliko dana nakon izvođenja ovog originalnog dela u Berlinu, bila i za dirigentskim pultom Minhenskih filharmoničara.

Istine radi valja reći da je ovo delo bila porudžbina Salcburškog festivala i da je bilo koncipirano da bude praizvedeno sa Kristijanom Tilemanom u Salcburgu.

No dramatične peripetije sa virusom korone su taj plan osujetile.

Ukrajinska dirigentkinja Liniv, i to valja istaći, prva je žena koja je dirigovala na Bajrojtskom festivalu, što čini istorijski presedan u ovom bastionu doktrinarnog vagnerizma.

Ona je i šef-dirigent italijanske operske kuće u Bolonji, upravo tamo gde je Vagnerov ”Parsifal” 1914. prvi put izvan Bajrojta izveden.

”Parsifal” simbolično predstavlja izrabljeno društvo u očekivanju jednog boljeg sveta i na taj način gradi most prema kompoziciji Maksa Regera ”Za nadu” na stihove jedne Helderlinove pesme.

Za Sofiju Gubajduljinu, koja je zašla u 90. godinu, umetnost i religija čine jedinstvo.

Njena kompozicija kruži oko pitanja: da li je čovek zaboravio da živi odgovorno.

Da li je čovek zaboravio Boga i Bog na čoveka?

Ova simfonijska poema, recimo odmah, vrhuni u baroknom Gloria u duru do religiozne ekstaze.

Gubajduljinino delo ”Srdžba Božija” se odnosi na Betovena, na njegov gudački kvartet opus 135 u F-dur.

Tamo je karakterističan motiv pitanja i odgovora u nekoliko tonova.

Kako zvuči srdžba Božija?

U kompoziciji koja traje 17 minuta mi najpre jasno čujemo Betovenov motiv koji celokupnoj kompoziciji do kraja daje osnovni pravac, ali talasi uzdržanih emocija se izlivaju u intenzivnu zvučnu dinamiku u gradacijama, kroz kultivisanu estetiku zvuka.

Ipak je reski glas Božiji, koji blista hladnim sjajem, u sazvučju sa zvučnim blokovima limenih duvača u džinovskim koracima, jedan stupanj za drugim ispoljavao svoj gnevni dah i pretećim glasom apodiktičke oštrine i matematičke preciznosti osvajao rezonantni prostor da bi na kraju svoj snagu i moć pokazao kroz masivne akorde u finalu.

Ovo korespondira sa Gubajduljininim uverenjem da je ”Srdža Božija sasvim osnovana”.

”Prevelika je krivica (hibris) koju je čovek natovario na svoja pleća”, drži kategorično kompozitorka.

Izlišno je ovde dodavati da je ova muzika metatematski umetnički okvir u kome se ratna zbivanja u Ukrajini mogu refleksivno sagledavati kao transformacija zvuka.

Agresija i protivagresija u kompleksnom spletu sa Vagnerovim ”Parsifalom”, koji je simbolični izraz saosećajnosti i sapatnje, mogao bi glasiti metaforični facit prvog koncerta Minhenskih filharmoničara.