Ulaskom u Vukovar posle rata primio sam dozu mraka

Mi smo neka vrsta provodnika koji otvara razne asocijacije na ovu temu. Pedofil i jedna devojčica – svi bi rekli šta ima da se priča o tome, to je jasna stvar. Ali pisac putem glumaca, a kroz gledaoce, otvara čitavu moralnu skalu i duboka ljudska pitanja o ranjivosti i slabosti – kaže u razgovoru za Danas glumac Boris Isaković, koji igra glavnu ulogu u pomenutoj predstavi. Komad Dejvida Harovera, koji je režirao Predrag Miki Manojlović, premijerno je izveden početkom juna u prostorijama Radionice integracije, ali će zimu (tačnije od 13. novembra) provesti na sceni UK „Vuk Stefanović Karadžić“. Čuveni komad koji se igra na pozornicama širom sveta (i nedavno dobio i filmsku adaptaciju „Una“) bavi se temom nasilja nad ženama kroz priču o zloupotrebi mlade devojčice od strane starijeg muškarca i njihovom susretu godinama nakon ovih događaja.

* Kada pogledamo medije, reklo bi se da se o nasilju nad ženama mnogo govori u našem društvu. Ali šta dobijamo iz te tabloidne vizure?

– Verovatno da je to suviše značajno, da ne bi bilo u redu da se uopšte ne pominje. Od tih tabloidnih vesti ne znamo na koji način ljudi procesuiraju tu vrstu informacija. Verovatno kao još jednu stvar koja se ne događa meni nego nekome tamo. To je onda dobra prilika da tu uskoči pozorište. Dejvid Harover je napisao fenomenalan komad „Kos“ koji govori o graničnim stvarima i otvara razne aspekte takve jedne zloupotrebe. Kad izađete posle predstave iz pozorišta, ta tema može živo da proradi u vama. To je pitanje etičke odgovornosti i mislim da publika kroz ovu temu može da preispita svoju moralnu vertikalu.

* Kako je došlo do toga da poslednjih godina kao novosadski glumac najviše igrate u Beogradu?

– Ja sam oduvek igrao ovde. Jugoslovensko dramsko je moja kuća. To su moji prijatelji. Ali sada sam silom prilika više u Beogradu, jer mi je samo to ostalo. U Srpskom narodnom pozorištu ogroman broj mojih predstava koje su bile na repertoaru jednostavno su jednog dana nestale. Skinut sam sa ugovora koji sam imao, pošto sam zaposlen kao profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ali nisam samo ja u pitanju. Vidite kakav je to odnos. Te predstave su punile sale. „Zojkin stan“ po tekstu Mihaila Bulgakova bila je poslednja predstava Dejana Mijača koju je on režirao u SNP-u. Bilo je nemoguće doći do karte za tu predstavu.

* Je l’ postojalo neko objašnjenje?

– Nikakvo. Jednostavno je to ukinuto.

* Kako vidite odnos prema kulturi u Novom Sadu i kako gledate na projekat kulturne prestonice 2021?

– Iz Srpskog narodnog pozorišta više nemam nikakve informacije, niti se trudim da dolazim do njih. Verovatno bi me neka izuzetna predstava pozvala tamo. To sa pozorištem obično tako biva. Bez obzira na sva tehnološka dostignuća i društvene mreže, dobra predstava pronalazi svoju publiku „od usta do usta“. Nisam čuo da se tako nešto dešavalo, stoga tamo nisam ni išao. Što se tiče ovog drugog dela, ja bih voleo da mogu da poverujem da će sve oko tog projekta Novog Sada kao prestonice kulture biti u redu. Ali teško mi je da poverujem u to zbog svega što sam već rekao. Imamo neku moć da potpuno pogrešno vrednujemo stvari i trudimo se da ono što je dobro nestane, a pomažemo da se održi ono što nije dobro. Mislim da bi to trebalo transparentnije raditi. Možda sam ja delom i neinformisan, ali do mene još ništa nije došlo. Ne kažem da sam ja neko čije mišljenje treba tražiti, ali sigurno nisam neko ko bi mogao da odmogne svojim iskustvima. Ne znam. Bojim sam da će to opet da ispadne neki komercijalni šou, a da tu od umetnosti neće biti ničeg.

* Na upravo završenom festivalu Slobodna zona, imali smo priliku da gledamo BiH film „Muškarci ne plaču“ u kome igrate glavnu ulogu. Kako je došlo do toga da poslednjih godina najviše igrate u filmovima koji se bave ratom 90-ih i posledicama ovih događaja na našu savremenost? Tu su „Dobra žena“, „Krugovi“…

– To je ono što nas okružuje i nekako je prirodno da se o tome govori. Naravno da je bilo još mnogo više ratnih filmova. Ja nisam birao da u ovim učestvujem bezveze, već zato što su oni pokušavali da iz tog užasa i pakla izvuku nekakve plemenite poruke. Mislim da je to cilj. Sve te grozne teme kojima se bavimo, i ova predstava „Kos“ i ovaj film, krajnji cilj je širenje neke plemenitosti. U ovom filmu je to toliko očito. Ja sam bio u Novom Sadu na Slobodnoj zoni, gde su ljudi vrlo teško govorili nakon projekcije jer su pod velikim utiskom i snažnim emocijama. Ja to osećam kao svoju misiju – da pokušamo ono što nismo uspeli kao mladi, da shvatimo gde smo gurnuti i zašto. Mi posle ovoliko godina osećamo duboku odgovornost i obavezu da o tome mladim ljudima govorimo. I „Muškarci“ i „Krugovi“ govore o ljudima, koje vi iz pozicije glumca ne bi smeli da osuđujete nego samo da ih razumete, i da iz toga ne iznosimo nekakve zaključke nego samo da pozivamo na plemenitost. Sve drugo nas zasipa velikom prljavštinom i razvija u nama nekakve negativne strasti, negativne emocije, kojih je previše. Malo je dobrih stvari koje uspevaju da se urade, a i one se gube u moru onoga što živimo svakodnevno.

* Taj krug ratnih filmova počeli ste jako davno još sa ostvarenjem „Vukovar – jedna priča“. Da li vas je na neki način ta priča obeležila?

– Ja nisam učestvovao u ratu, na moju sreću. Tako se to dogodilo. Ne znam ni ja kako, jer mnogo mojih prijatelja iz Novog Sada nije uspelo to da izbegne. Ali me je zato taj film i to iskustvo obeležilo. Taj ulazak u Vukovar posle rata. Moj profesor je govorio da je potrebno čoveku da upozna i onu mračnu stranu. Ja sam tamo primio i dozu mraka, jer je to bio potpuno ranjeni grad. Na svakom koraku je bilo osećanje da je smrt tu neposredno pored vas. Rekao sam da je film „Muškarci ne plaču“ izvrsna stvar. Imalo bi simbolično značenje to kada bi on bio kraj za mene sa takvim filmovima. Prijalo bi mi da ova priča o pomirenju i razumevanju ratnih veterana i o tome kako smo svi zajedno u nekoj vrsti besmisla bude tačka.

* Zanimljivo je da u tom filmu govore o pomirenju likovi u filmu koji su se tokom rata gledali preko nišana…

– To je istinita priča. Reditelj Alen Drljević učestvovao je u tom Centru za nenasilnu akciju. Oni se i dalje okupljaju i razumeju se bolje nego ikad. Nije to pitanje oprosta, već dubokog razumevanja.

* Koliko nas političari sa svih strana udaljavaju od toga?

– To je sve lažno. To je politika. Uverili smo se hiljadu puta do sada. Oni moraju da lažu. To im je u opisu posla. Kao što je nama da tragamo za istinom. Oni tragaju za mimikrijom. Čista manipulacija.

Duh zajedništva nestao je u pozorištu

– Mislim da lutamo. Zato smo verovatno i mi stariji krivi. Ja sam imao priliku da to posmatram u nestajanju. Odlaskom svih starijih kolega koje su pozorište doživljavale potpuno drugačije, kao svoj drugi dom, drugu porodicu, s kojom sam do te mere intiman da mogu da razmenjujem sva ta bolna pitanja, ali da delim i radosti. To je nešto što je nestalo. Taj duh zajedništva u pozorištu. Ali i neki suštinski motiv o kome je govorio još moj profesor Bora Drašković. On je znao da kaže da je za svaku predstavu potrebna određena buntovnička energija i neka vrsta zavere. To osećanje da smo mi nekakvi zaverenici u nekoj temi koju ćemo otvoriti pred publikom, to mi se čini da ne postoji – govori Isaković o svojoj pozorišnoj glumačkoj profesiji.

Ušli smo u nušićevski svet

* Često se kaže da je Nušić naš savremenik. Serija „Sumnjiva lica“, čija je druga sezona nedavno počela da se emituje na RTS 1, pokazala je to još jasnije…

– U drugoj sezoni smo se svi uigrali i sad je ta forma sitkoma odlično shvaćena. To je komedija koja tretira raznorazne teme od kojih čoveku može da bude čak i muka. Ali sve je vrlo utemeljeno. Počelo je sa „Dr“ i kupovinom diploma. Ja sam bio frapiran kada sam čuo za podatak da je broj doktora nauka kod nas uvećan za 880 procenata. To je neviđeno. Ja to vidim i u svom okruženju. Prošetate kroz zgradu i svaki drugi stan ima „dr“ ispred prezimena. Ušli smo u taj nušićevski svet i živimo ga više nego što je on ikada i mogao da pretpostavi do kojih će to razmera doći.