Ulica Patrijarha Čarnojevića u Novom Sadu

Bez obzira ne sve, trebalo je i nju dotaći, viče mi preko ramena neki burazer u načičkanom gradskom autobusu, viče u uvo: sestre obično ostavljamo idiotima. Moguće je, slažem se u sebi, mile moje sestre, dok se probijam do izlaza.

Sad, ovo uopšte nije priča o mojoj sestri i, ako je i budem pominjao, ona neće biti primarni ton ove glasine, ali svakako će joj biti drago, kad bude čula kako su njeni bivši muževi pravedno oglašeni. Makar to bilo i u nekakvom nakrivo nasađenom romanu. Nadam se da mi, zbog iznete bruke, seka neće (kad bude reduša) presoliti supu.

Ionako je njen prvi muž bio moj drug, Kosta Krstić, s kojim ćemo se tek napatiti. Moja sestra i taj drug iz komšiluka imali su kratak, studentski brak, gotovo da smo ga svi zaboravili. Sve se, uostalom, i dešava u krugu naše električne lampe, koja odvajkada visi s tavanice, s kružnim svetlom koje se rasipa, premda je obrubljeno mlečnim, porcelanskim staklom.

Avaj, pišem li išta drugo do istine iz porodičnih romana?

Ali, tako ti je, baćo moj (da ne reknem: sele), s najbližima! Eto, da ne idemo dalje od mene. Živim s mojim najmilijima (a to zvuči kao diskutabilni, posthumni potpis na nekoj čitulji). Živim, znači, u ulici Patrijarha Čarnojevića, začaran i obnevideo, u broju osam. Ulica je ravna kao drhtavi kažiprst uperen u nečiji pupak. Rascepljena je na kraju poput nemuštog jezika.

U mom dvorištu raste kiselo drvo, slično onom u koje je automobilom udario Kami. Urezao sam njegovo ime u debelu koru. Kada su leta topla i vlažna kao i ovo, grane drveta ižđikljaju poput vatrometa i saviju se, preko ograde, na ulicu. Jedna se donja grančica, zbog svog položaja nevidljiva za sunce, sasušila i ufitiljila, pa je nekom noćnom prolazniku umalo izbila oko. Protestovao je s kapije, zazirući od iskeženog psa, kao i drugi namernici koji su s vrata dozivali izvesne gazde, koje uz najbolju volju nikada nisam video, i sam se plašeći rođakovog psa, koji se nije ustezao da ujede, kao neki čovek ili anđeo. Bio sam deran kada je na dvorište, iz teškog, niskog oblaka, palo s kišom i mnoštvo žabica.

Prvu sam pesmu napisao o pčelama. Mada je stvar, prirodno, trebalo da krene od žaba. Jednom su me pozvali da pomognem prilikom školskog takmičenja iz biologije, tako što bih dodavao takmičarima žabe omamljene hloroformom da ih seciraju raspete, trzaju mlakim strujama. Kada su završili predviđene eksperimente, bacio sam u korpu za otpatke, sa drugim ostacima, i mrtve žabe. Posle izvesnog vremena, dok su se čekale sudije s rezultatima, pošto je dejstvo anestetika izvetrilo, vaskrsle žabe, jedne bez glave, druge bez stomaka, počele su da iskaču iz prepunih korpi i skaču po učinioci. Deca su vrištala, a ni ja se nisam bogzna kako držao. Želeo sam da što pre zaboravim taj san. Zato sam valjda i pisao o pčelama.

Autor je poznati romansijer i pesnik čiji je roman Carinska ulica u Novom Sadu nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.