Ulične rekonstrukcije

Zajednički tematski imenitelj ove izložbe je javni prostor i određenje prema njemu, a tri umetnice, svaka na svoj način, i različitim umetničkim medijima, pristupaju ovoj temi. Od preispitivanja estetskih aspekata simbola do dokumentarnih video-snimaka i oslikavanja urbanističkih rekonstrukcija jednog grada, izložba govori o sveprisutnom i večnom dinamizmu savremenog društva.

U eksplikaciji rada Milice Stojšin se kaže: „Zastave kao simbol određenog pripadanja i opredeljenja, svuda su (ideološke, korporacijske, nacionalne, timske, marketinške). I to, uglavnom, multiplicirane kao da će njihovo mnoštvo pojačati i utvrditi ovo markiranje prostora. S druge strane, kada zanemarimo njihovu sadržinu, kolorit i svaku drugu obojenost, igra njihovog pokreta donosi nam jedan sasvim drugačiji prizor, uzbudljiv i dinamičan vizuelni utisak.

Rad Jelene Aranđelović podvučen je rečima DŽ. Roberta Openhajmera povodom prve detonacije atomske bombe: „Znali smo da svet neće biti isti. Neki su se smejali. Neki su plakali. Većina je bila tiha. Setio sam se dela iz hinduističkog spisa ‘Bhagavat Gita’. Višnu pokušava da ubedi princa da bi trebalo da obavi svoju dužnost. Da bi ga oduševio, preuzima oblik sa mnogo ruku. Kaže, ‘sada sam postao Smrt, uništitelj svetova’. Pretpostavljam da smo svi to pomislili, na neki način.“

„Uništavanje. Stvaranje. Koja je reč privlačnija? Možda su previše apstraktne… Zamislimo onda usporeni snimak automobila koji se, u laboratorijskim uslovima, zakucava pri punoj brzini u zid od armiranog betona. Sada zamislimo proizvodnu traku pored koje stoje vredni radnici – ili pre, pošto živimo u tehno vreme, roboti bez slobodne volje – i sklapaju delove automobila. Koja nas slika više uzbuđuje? Da li će nas više zainteresovati saobraćajna nesreća ili radovi na putu? Kjubrikov i Klarkov ljudski predak uzima kosku i uništavanjem, puno miliona godina kasnije, doseže mesto ‘puno zvezda’ do kojeg verovatno nije valjalo doći. Ili je, valjalo ili ne, bilo neizbežno.

Uređeni planovi gradskog razvoja ili, u manje srećnim državama, investitorski urbanizam ruše stare zgrade da bi podigli nove u kojima će porodice živeti srećno, jedući, odlazeći na posao i vraćajući se sa posla, pipkajući crna ogledala svojih uređaja za komunikaciju. Sanjajući. Višnu, kojeg se Openhajmer tako prikladno setio, dok spava posmatra svoj san na taj način održavajući vasionu u postojanju. Kada bi se probudio, sve bi opet postalo Ništa. Možda su svi ti valjkovi, kranovi i bageri rizično bučni“, navodi se uz rad Jelene Aranđelović.

Umetnica Marija Aranđelović u okviru ove izložbe predstavlja svoj video-rad „Srbija pleše buto, buto pleše Srbiju“ i postavlja pitanje mogućnosti, toka i izgleda za uspeh rekonstrukcije jednog društva počev od ulice. Uprkos tome rad je izrazito lirskog karaktera. U njemu, nasuprot buto sceni umiranja (butoh je savremeni japanski ples koji se bavi istraživanjem podsvesnog stanja, kao i transformacije tela i svesti), postavljen je dokumentarni materijal snimljen poslednjih godina na ulicama Beograda.

Moglo bi se, dakle, reći da je, dok kolektivno telo Srbije igra svoj buto transformativni ples, individualno telo buto performerke prolazilo kroz svoju promenu, simboličnu scenu umiranja. Da li su ti plesovi, kolektivnog i individualnog tela, u suprotnosti ili baš naprotiv, korespondiraju u emociji i značenju? Hoće li se desiti rekonstrukcija ili nema nade? Unutarnji ples tame je eksternalizovan i otvoren za tumačenja i iščitavanja. Traje osam minuta.

Buto performerka je Danijela Vučković, koreograf Marco Nektan, muziku je komponovala Evgenija Tamnavac, video snimila i montirala Marija Aranđelović.