ULUS bira između dva zla Ministarstva kulture dok Paviljon Cvijeta Zuzurić propada: Kako je zdanje izgrađeno od novca prijatelja umetnosti završilo u rukama države?

ULUS je u ovakvu situaciju doveden zbog izostanka volje Ministarstva da izradi Ugovor kojim se garantuje pravo korišćenja i upravljanja ULUS-a objektom Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, koga su još davne 1928. izgradili umetnici kao svoj dom.
Deceniju bez Ugovora „Cvijeta“ trenutno prokišnjava, nema grejanja i čeka na rekonstrukciju.

Predstavnici ULUS-a u razgovoru za Danas objašnjavaju da predlog (koji su načelo prihvatili) podrazumeva da se umesto ULUS-u, Ministarstvu kulture dodeli Paviljon, za potrebe korišćenja ULUS-a.

– Ni jedna ni druga opcija koje su nam ponuđene na sastanku Radne grupe nisu najbolje. Prva opcija zakupa finansijski je neprikladna za neprofitno udruženje s obzirom i na naš istorijat u Paviljonu, a druga opcija da se ministarstvu dodeli Paviljon za potrebe korišćenja od strane ULUS-a nam ne obezbeđuje nikakve dugoročne garancije za sad. Nagovešeno nam je i da je to proces čije bi regulisanje moglo dugo da potraje – kaže umetnica Vahida Ramujkić.

Republička direkcija za imovinu informisala je ULUS da je ključni problem za zaključenje Ugovora o korišćenju u tome da Zakon o javnoj svojini iz 2011. ne predviđa mogućnost da udruženja budu korisnici nad objektima javne svojine.

Danas je mejl uputio i na adresu Ministarstva kulture, ali smo ostali bez odgovora. Ostaje otvoreno pitanje i toga koji su drugi planovi sa ovim umetničkim zdanjem, ako ne za umetnike i umetnost. Na to pitanje, kao i još nekolicinu drugih odgovore nismo dobili.

Kako je zdanje izgrađeno od novca prijatelja umetnosti – za potrebe umetnosti, završilo u rukama države

Kako bismo sagledali nepravdu koja je umetnicima načinjena Ramujkić podseća na istoriju nastanka prve umetničko – izložbene galerije u Beogradu – Paviljon Cvijeta Zuzorić.

– Udruženje likovnih umetnika fromirano je 1919. godine u Kraljevini Jugoslaviji. Na njihovoj 24. sednici izneta je inicijativa za izgradnju paviljona umetnosti, a zahtev je prosleđen tadašnjem načelniku za kulturu Ministarstva prosvete – Branislavu Nušiću, koji se založio za ostvarenje te ideje, uz pomoć drugih viđenijih ljudi iz kultururnog života tadašnje Kraljevine. Tako je 1923. godine formirano Društvo prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić, sa jednom jedinom misijom, a to je prikupljanje sredstva za izgradnju umetničkog paviljona, kao centra kulture i umetnosti u regionu – podseća Ramujkić.

Razgovoru se priklučuje i Petar Učajev, advokat ULUS-a, koji iznosi detalje, papirologiju i dokumenta iz tog perioda.

– Godine 1927. Društvu je izdata građevinska dozvola za izgradnju, a onaj ko je tada dobio građevinsku dozvolu danas je vlasnik objekta. Drušvo, koje par godina kasnije menja naziv u Udruženje prijatelja umetnosti, podiglo je Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić“ za potrebe umetnika. Međutim 1941. počinje rat i okupator ulazi u prostor i, verovatno, oduzima celu imovinu. Nakon rata, 1945. Udruženje je primorano da obnovi svoj rad jer se u avgustu 1945. donosi Zakon o udruženjima zborovima i drugim javnim skupovima koji u članu 18 poziva sva udruženja koja su postojala pre 6. aprila 1941. da to i učine – ukazuje advokat i pojašnjava da su prema tom zakonu udruženja bila dužna da podnesu prijavu Ministarstvu unutrašnjih poslova kako bi nastavila sa radom.

Prema njegovim rečima ta saznanja su sačinjena na osnovu zvaničnih državnih dokumenata koje su pribavili. Jedno od njih je i rešenje MUP-a FNRJ iz 1947.

– Ministarstvo unutrašnjih poslova pri Vladi FNRJ 1947. donosi rešenje kojim celokupna imovina bivšeg Društva prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzurić, tada Udruženja prijatelja umetnosti, je oduzeta i predata Komitetu za kulturu – pojašnjavaju iz ULUS-a.

To se desilo jer Udruženje prijatelja umetnosti, prema propisima Zakona o udruženjima zborovima i drugim javnim skupovima, nije u zakonskom roku podnelo prijavu za obnovu rada, te prema izmenama i dopunama pomenutog zakona od 1. aprila 1947., imovina je postala opštedržavna. Tako država stiče pravo na nepokretnost, tačnije na Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić.

– Udruženje prestaje sa radom iz formalnih razloga, jer nisu podneli prijavu za obnovu rada posle rata i iz tog razloga ga država uzima. Tu se postavlja pitanje – Da li oni samo nisu predali papir ili nisu smeli da predaju (zbog tadašnje politike), pa je Paviljon postao državno vlasništvo – navodi advokat.

Bilo kako bilo, bitna stavka iz tog perioda jeste da je odmah po konstataciji da je „Cvijeta“ prešla u opštedržavno vlasništvo, u isto vreme predata Udruženju prijatelja umetnosti. Naime, prema zakonu imovina Paviljona data je Udruženju prijatelja umetnosti, pravnom sledbeniku Društva prijatelja umetnost koje je „Cvijetu“ sagradilo i koji su postali vlasnici tako što su dobili građevnisku dozvolu, prikupili novce i od svojih sredstava finansirali izgradnju Paviljona Cijeta Zuzurić na Kalemegdanu, sa daljim pravom nasledstva.

Pravo nasledstva prema Zakonu o udruženjima glasi – ukoliko se jedno udruženje glasi, pravni naslednik je drugo udruženje sa istom ili najsličnijom delatošću. Što je suštinski argument ULUS-a. Tom logikom, danas je taj naslednik ULUS.

Dakle, ULUS kao nastavljač Društva i Udruženja prijatelja dobio je u svoje vlasništvo pokretne stvari Paviljona, a nepokretne (prostor zdanja) na korišćenje.

– Današnji propisi Zakona o udruženju ističu jedan jako bitan faktor na osnovu koga ULUS u ovom kontekstu treba da ostvari vlasnička prava – Današnji Zakon o udruženjima kaže kada se gasi određeno udruženje npr. sportski klub ili udruženje ljubitelja cveća – imovina udruženja prelazi na drugo udruženje koje se bavi istom ili sličnom delatnošću. Iz prakse iz 1947. vidimo da se to desilo. I zato smo mi vlasnici – smatraju Ulusovci.

Finalna nepravda učinjena prema ULUS-u je doneta 2011. Zakonom o restituciji, o vraćanju, u kome su sva udruženja nepravedno izostavljena iz zakona. I u toj konstalaciji ULUS ima pravo na „Cvijetu“.

– Udruženja nisu obuhvaćena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. U tom zakonu nema udruženja. Država vraća fizičkim licima, vraća organima i drugima. U ovaj zakon nisu ušle ni crkve, ali su one rešene posebnim zakonom. U tom kontekstu, ULUS ima potpuno pravo da traži imovinu nazad, kao pravni sledbenik Društva prijatelja umetnosti koji su sagradili Umetnički Paviljon – zaključuju iz ULUS-a.

Sada, isčekujući da nadležni skroje sudbinu Umetničkog paviljona, umetnici u najmanju ruku očekuju da institucije nađu najbolji način za regulisanje pravnog statusa i ovog objekta i ULUS-a kao udruženja – dva stuba od neprocenjive važnosti za nacionalnu kulturu Srbije, i na taj način omoguće dalji pozitivan razvoj kulture i umetnosti u ovoj zemlji.