Umesto da se nagradi uspeh našeg autorskog filma u svetu, kod nas se „puca sebi u nogu“: Dragojević, Ikić, Pušić i Elizabeta Betinski o rezultatu konkursa FCS

Kao što je Danas već objavio, podržani su projektI filmova „Soba za dečaka“ scenariste Ranka Božića i reditelja Miloša Avramović (50 milona dinara), „2030“ scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Danila Bećkovića (47 miliona dinara), „Jeza“ scenariste Davida Jakovljevića i reditelja Siniše Cvetića (42 miliona), i „Sortsko srce“ scenariste Đorđa Milosavljevća i reditelja Milana Karadžića (osam miliona).

Na nekim budućim konkursima, pred komisijom i UO FCS ponovo će morati da se pojavi još 55 projekata koji su ostali „ispod crte“, među kojima su i oni koje potpisuju reditelji poznati po autorskim ostvarenjima, čiji su filmovi prikazivani na svetskim festivalima na kojima su neki od njih osvajali priznanja. U toj „gubitničkoj“ grupi ovog puta su projekti filmova „Nivo tolerancije“ scenariste i reditelja Ognjena Sviličića, „Sećanje kose“ Dušana Zorića i Matje Gluščevića, „Kako je vaše ime“ scenariste Dušana Spasojevića i reditelja Miloša Pušića, „Ženarnik“ scenariste i reditelja Ivana Ikića…

Ali, ono što je „zbunjujuće“ i „nejasno“ jesu obrazloženja konkursne Komisije zašto su odbijeni ovi projekti, a posebno projekti „Major i Helena“ scenariste i reditelja Srđana Dragojevića, „DADA: prkosni svedok“ rediteljke Elizabete Betinski, koja potpisuje scenario zajedno sa Vukom Boškovićem i glumicom Hanom Selimović, i „Tela“ scenariste i reditelja Srdana Golubovića, koji se, kako se može videti prema sinopsisu, bave našim angažovanim i provokativnim društvenim temama.

Dragojevićev „Major i Helena“, istinita priča koja nas vodi kroz turbulentne decenije kroz koje je prolazilo naše društvo (Titova smrt, bujanje nacionalizma, raspad Jugoslavije, krvavi građanski rat, bombardovanje Srbije, ubistvo premijera Đinđića), prateći životni put penzionisanog Majora Vojske Srbije Helene Vuković, jedinog visokog oficira bilo koje vojske u svetu koji je promenio pol u četrdesetoj godini života, odbijena je sa „žaljenjem“.

Kako je konstatovala Komisija (reditelji Marko Novaković i Filip Kovačević, distributer Igor Onič, glumac Slaviša Čurović, i Ivan Mićić, za koga, uprkos svim naporima, nismo uspeli da saznamo šta je po do zanimanju), „prevashodno zbog ograničeninih budžetskih sredstava i produkcione obimnosti, na ovome Konkursu daje se prioritet nekim drugim relevantnim tekstovima, ali se zdušno preporučuje ovaj scenario budućim Komisijama na nekom od narednih Konkursa FCS-a“.

Komentarišući ovu odluku, Srđan Dragojević kaže za Danas:

– Pre svega, čestitam kolegama koji su dobili na ovom konkursu. Pod dva, kada konkurišete, prihvatili ste okolnosti koje postavlja Filmski centar. I tu je nesportski žaliti se na bilo šta. Ali, nije bezrazložno obuhvatiti odluke raznih komisija Filmskog centra Srbije, unazad, najmanje deceniju – smatra Dragojević.

– U svetlu toga je da postoji 40 izabranih projekata od raznih komisija koje stoje jer ne uspevaju da dobiju na fondovima regiona i Evrope. Očigledno, komisije FCS-a nemaju ideju koji filmovi imaju univerzalne vrednosti i potencijal. Tu je već pitanje i stručnosti i ukusa ljudi koji se selektuju za komisije. U komisijama najmanje je reditelja i scenarista, dok preovlađuju ljudi iz profesija koje ne umeju nužno da pročitaju scenario i procene vrednost budućeg projekta. Ne postoji konkurs, poput ovog našeg, gde se u komisije pozivaju književnici, pozorišni autori, distributeri, glumci, umesto eksperata iz kinematografije – objašnjava Dragojević, dodajući i „ilustrativni“ primer.

– To vam je kao da za fudbalskog selektora angažujete odbojkaške trenere, novinare, ljubitelje fudbala. Nas, eksperte u našem poslu, niko ne zove da budemo selektori NIN- ove nagrade i Sterijinog pozorja. Ja tako nešto nikada ne bih ni prihvatio. Ali, izbori članova komisije Filmskog centra svedoče o tome da su najčešći „ginekolozi koji ne znaju posao ali – vole da pogledaju“.

– Ne bi trebalo da se čudimo zašto naši filmovi ne ulaze u programe A festivala – komisije Filmskog centra to brižljivo, godinama, osujećuju. Ovde se radi o jednom provincijalnom ukusu, nedostatku širine i jednostavno, o manjkavosti obrazovanja. Moguće, i o bazičnoj zlobi koja eliminiče sve što bi moglo da se nađe u Kanu, Berlinu i Veneciji – smatra Dragojević, čija su ostvarenja prikazivana na svetskim festivalima, u Berlinu („Parada“, Nagrada publike za najbolji igrani film, Nagrada ekumenskog žirija), Lokarnu („Nebesa)…

Prema njegovim rečima, filmska javnost je videla obrazloženje s kojim je odbijen projekat „Major i Helena“ sa kojim je konkurisao.

– Imam deset kompanija u Evropi koje bi želele da sarađuju na toj, izuzetno važnoj i zanimljivoj priči, uključujući i Wild Bunch, poznatu francusku kompaniju. Samim tim, taj projekat je suvšse ozbiljan – kako bilo koji mediokritet ima „herca“ da ga izabere? To u Srbiji, jednostavno, ne biva. I Srdan Golubović i ja smo u ovom veku došli najdalje što se tiče fesivalkog uspeha naših filmova. Sa tim smo stekli jednu stigmu „nepodobnih“, potencijalno suviše uspešnih. Kako da dozvole nama da uspemo ponovo – kako će se onda osećati ovi manje uspešni i talentovani? U Srbiji, sve što štrči, mora se saseći, preventivno.

Kako ističe Dragojević, ništa ne pomaže apel svih naših autorskih asocijacija da one predlažu eksperte za ove komisije.

– Nas ima 560 autorki i autora, tu su svi koji nešto znače u kinematografiji. Ali, Filmski centar će, ipak, izabrati nekog glumca iz Crne Gore da odlučuje o tome ko će predstavljati srpski film. Dva distributera u komisiji od pet članova? Oni znaju šta je scenario? To je već, oprostite, Monti Pajton. To je već nivo vlasnika pečenjare za direktora EPS-a, seksualne radnice za prosvetnu inspektorku. A tome mora doći kraj ako želimo da naša kinematografija ostvaruje zasluženi uspeh, prema broju talentovanih autorki i autora po čemu smo u prednosti u regionu – ocenjuje Srđan Dragojević.

Nema odustajanja od filma o Dadi Vujasinović

Projekat filma „DADA: prkosni svedok“ rediteljke Elizabete Betinski, takođe je odbijen sa „nejasnim“ obrazloženjem. Podsećanja radi, reč je o tragičnoj životnoj storiji novinarke nekadašnje Duge, koja je 1994. pronađena mrtva u svom stanu na Novom Beogradu, ali taj događaj nikada nije dobio pravi epilog – ostala je „misterija“ kako je sa ovog sveta otišla reporterka čiji su izveštaji sa ratišta devedesetih godina, posebno tekstovi o korupciji i organizovanom kriminalu koji se dešava unutar same države, opasno uzurpirali Miloševićev režim, koji je tih godina bio u koaliciji sa Spskom radikalnom strankom, čiji su glavni eksponenti današnja vlast.

Producentkinja ovog filma je svetski poznata Gabrijela Tana (u saradnji sa izvršnim producentom Vladimirom Dekićem i partnerima iz Velike Britanije, SAD i Srbije), a Komisija je, uz pohvalu ovog scenarija saopštila da „zbog prevelike konkurencije festivalskih ili repertoarski jasnije razrađenijih prijava, ovaj projekat sa jakim međunarodnim festivalskim potencijalom ovaj put ostaje bez podrške“.

– Veoma nam je značajno što je Komisija prepoznala i pohvalila kvalitet našeg filma, od “izuzetno vešto napisanog” scenarija do jakog potencijala za međunarodne festivale – komentariše za Danas Elizabeta Betinski.

– Odluka da projekat ipak ostane bez podrške je i nama nejasna, tako da svakako planiramo da se obratimo Komisiji za dodatno objašnjenje koje bi nam pomoglo da dođemo do željenog rezultata. Uzimajući u obzir da je jedan mali deo materijala snimljen i podeljen sa Komisijom, kao i to da Dadina priča već isuviše dugo čeka da bude ispričana na velikom platnu, mi, naravno, ne odustajemo od ovog važnog projekta – kaže naša rediteljka koja od 90-tih godina živi i radi u Los Anđelesu.

– Kao što i Dada Vujasinović nije odustajala od moralnih načela svoje profesije i položila je život za to, i ekipa ovog filma ide dalje. Mislim da vreme u kome živimo još jače naglašava potrebu da se odlučno i hrabro bavimo pitanjima slobode govora, slobode medija, sistema. Studenti se sada bore za zakone i institucije, za kvalitetnije društvo lišeno nasilja i zločina nad istinom, kao što se i Dada borila, i mi im dajemo apsolutnu podršku u borbii, deleći sa njima taj cilj. I sigurni smo da će film “DADA: Prkosni svedok” u narednom ciklusu dobiti podršku Filmskog centra Srbije – smatra Elizabeta Betinski.

Kriterujumi komisije mimo Zakona o kinematografiji

Film Ivana Ikića „Oaza“, na festivalu u Veneciji 2020, u prestižnoj selekciji Dani autora, osvojio je nagradu za Najbolji evropski film koju dodeljuje mreža Europa Cinemas, a njegov projekat novog filma „Ženarnik“, iako je „uzbudljiv“ po oceni Komisije, takođe je preporučen za „naredne konkurse“.

– Kvalitet izabranih projekata je direktno povezan sa kredibilitetom komisije koja donosi odluke. Po zakonu, članovi komisije FCS moraju da budu istaknuti umetnici i stručnjaci u oblasti kinematografije. Taj kriterijum istaknutosti se evidentno negde izgubio. Da ne govorimo da već drugi put za redom u glavnoj konkusnoj komisiji nema ni jedne koleginice – kaže Ivan Ikić.

– Poslednjih godina imamo članove komisije kojima je poverena velika odgovornost da biraju projekte, samim tim odlučuju i o javnim sredstvima, a da su evidentno za taj posao nekompetentni, čemu svedoče zaista neuka i uvredljiva obrazloženja koja se ne odnose samo na odbijene projekte, naprotiv. Vi i po obrazloženjima za izabrane projekte vidite o kakvoj se proizvoljnosti i nekompetentnosti radi. Zbirka obrazloženja na konkursima FCS je već redovno predmet podsmeha u medijima i u stručnoj javnosti, a ostaće nekim budućim istoričarima filma kao pisani trag o jednom vremenu u kome se naša kinematografija trenutno nalazi.

Na ovom konkursu imamo ponovo neverovatne situacije gde je komisija koja je pisala obrazloženja više puta kao kriterijum istakla da je ovaj konkurs “u većoj meri posvećen jačanju repertorarskog filma”. Pre svega. “repertoarski film” nije nikakav poseban kvalitet niti kriterijum iz Zakona o kinematografiji na osnovu koga se projekti vrednuju, te samim tim je komisija donela neki svoj kriterijum koji nije u skladu sa zakonom koji vrlo jasno definiše kriterijume.

A kriterijumi su, kao navodi Ikić, pre svega Originalnost, autentičnost ideje, teme i sedržaja scenarija. Na drugom mestu su Inovativnost, ubedljivost scenarija i doprinos razvoju filmskog jezika, na trećem Narativna struktura scenarija, karakterizacija likova i uverljivost dijaloga. Slede Ocena doprinosa značaju domaće kinematografije, Doprinos scenarija u predstavljanju duha vremena, Očekivana privlačnost filma za domaći i međunarodni kulturni prostor, Uspešnost prethodnih filmskih projekata reditelja filma (gledanost, učešće na festivalima, nagrade), Izvodljivost projekta: budžet, složenost snimanja, plan i termin snimanja, i na kraju, Učešće stranih producenata u projektu.

– Nepostojanje nikakve odgovornosti za članove komisije i njihove odluke, kao i nepostojanje vrednovanja i evoluacije izabranih projekata, dovelo nas je u situaciju da su članovi konkursnih komisija umesto svojom nespornom kompetencijom i umetničkim autoritetom, birani po sasvim drugim kriterijumima koji, nažalost, nemaju veze sa opštim interesom u kinematografiji – ističe Ivan Ikić, čiji je debitantski film „Varvari“ osvojio Specijalnu nagradu žirija na festivalu u Karlovim Varima 2014, Gran Pri „Živojin Žika Pavlović“, Nagradu „„Sejfi Teoman” na Paliću za najprovokativniji i najhrabriji prvi ili drugi film.

Da li je strategija FC da se srpski film povuče sa svetske scene 

Poslednji film scenariste i reditelja Miloša Pušića, socijalna drama “Heroji radničke klase”, doživeo je svetsku premijeru u Berlinu 2022, u okviru prestižnog programa Panorama u kojem se prikazuju nezavisni i arthaus filmovi na kontroverzne teme, kao i ostvarenja sa inovativnom estetikom. Projekat njegovog novog filma „Kako je vaše ime“ po scenariju Dušana Spasojevića, Komisija FCS nije „prepoznala“ kao vredan da dobije podršku na ovom konkursu.

– Utisak je sličan kao i po izlasku rezultata na prošlom konkursu za sufinansiranje dugometražnih igranih filmova. Čudan, a nažalost i jasan izbor projekata – smatra Pušić.

– Naš autorski film je prethodnih godina zapažen a reditelji su formirali autentične i zanimljive poetike. Uprkos tome na ovim konkursima nije na ceni. Ako se ne varam – od mnogih filmova finansiranih od strane FCS prethodnih nekoliko godina, jedina ostvarenja koja su Srbiju sa uspehom predstavljali na tri najuglednija festivala su „Oaza“ i „Da li ste videli ovu ženu“ koji su prikazani u Veneciji, „Lost country“ u Kanu, „Kelti“ i „Heroji radničke klase“ u Berlinu.

Kako istiće Pušić, jeste činjenica da je na ovom konkursu prijavljen veliki broj projekata, ali to nije opravdanje.

– Umesto da se ovaj uspeh nagradi i podstakne kontinuitet stvaralaca, kod nas se, kao što je često slučaj, „puca sebi u nogu“. Ostaje pitanje – da li je strategija Filmskog centra da se povuče sa međunarodne scene ili je u pitanju neka druga ideja – ocenjuje Miloš Pušić.