foto Dunja OžegovićBeograd // Izložba „Parallax“ umetnice Anje Tončić, u Galeriji Doma omladine, zasigurno će vas naterati na kretanje. Činiće vam se da objekat u koji gledate beži. Zanimaće vas možda da istražite kako je autorka postigla ovaj efekat, šta ju je inspirisalo, neki će se možda začuditi kako beleženje egzaktnih procesa može da donese veličanstvene vizuelne ishode.
Sam naslov izložbe, kako Anja objašnjava za Danas, vezan je za prividno kretanje, a njeni radovi rezultat su rezidencijalne saradnje sa Institutom za teoretsku fiziku čestica i nuklearne energije u Beču.
U kakvoj su vezi fizika i vaši radovi?
– U direktnoj, reaktivnoj i komplementarnoj relaciji, kao dve suprotne frakcije mog kognitivnog preispitivanja i višegodišnjeg iskustva.
Kao neko ko je u umetnost uplovio relativno kasnije na akademskom nivou iako je celog života bio studiozno statistički usmeren, tokom master studija slikarstva, kreće i moja saradnja sa ITP-om (Institutom za teoretsku fiziku čestica) u okviru Univerziteta tehnike u Beču gde sam bila pozvana kao saradnik za vizuelne eksperimente za istraživanje fenomena izazvanih Dalamberovim paradoksom koji sam godinama istraživala samoinicijativno i poslala im na reviziju. Moje zajedničko istraživanje sa Institutom se od 2019. godine dalje razvija u polju refrakcija, stereoskopije, elektromagnetne indukcije, aerodinamike… svega onoga što istovremeno interpretiram u likovnom jeziku.
U tekstu kataloga koji prati vašu izložbu navodi se da se bavite ezgaktnim procesima koji bi se mogli opisati i video manipulacijama, zašto onda posežete za tradicionalnim likovnim medijem?
– U tekstu kataloga je upravo naglašeno da se egzaktni procesi koje proučavam mogu jedino simulirati ili imitirati video manipulacijama, ali ne i doživeti ili iznova izgraditi pod uticajem fenomena koji se nikada ne mogu identično manifestovati.
Relativno tradicionalan tehnički pristup u odabiru medija je tu jer nastojim da tretiram sferu egzaktnog kao ogromno polje varijabilnosti i predmet neophodnog individualnog iskustva, kao i da joj pristupim kao umetnik, a ne naučnik hermetično vezan za laboratoriju.
Zanimljiv je naslov, pogotovo podnaslov vaše izložbe Parallax/an angle will lie/. Da li biste ga pojasnili?
– Parallax/Paralaksa je izraz za prividno pomeranje i nestalnost posmatranog objekta usled promene položaja posmatrača, osnovna teza kojom izloženi radovi svojom višeslojnošću pozivaju da posmatrač iskorači iz svojih uobičajenih okvira menjajući ugao posmatranja, što je i na psihološkom nivou suptilna poruka nužnosti sagledavanja generalnog funkcionisanja – “Ne verujte svemu što mislite, jer ugao će vas slagati”.
Kakva iskustva nosite iz Pariza, gde ste nedavno predstavili svoj rad na grupnoj izložbi otvorenoj u tamnošnjem Kulturnom centru Srbije?
– Grupna izložba “Les appétit de ruines” francuskih, švajcarskih i srpskih kolega koja je otvorena 3. marta i trajaće do 12, ponudila je novu metodu razumevanja izloženih dela autora različitih koncepcija kroz vizuelno plodni i izazovni međuodnos i privukla je interesovanje pariske javnosti i otvorila mogućnost za dalje saradnje i kontakte. Kolege i ja smo veoma zadovoljni odzivom, utiscima i generalnim gostoprimstvom.
Kako vidite položaj umetnika danas u Srbiji? Pitam vas to, između ostalog, i zbog velikog odjeka pobedničke pesme za Evroviziju “In corpore sano” koja je u medijsku žižu ponovo stavila staro pitanje zdravstvenog osiguranja koje umetnici uglavnom nemaju.
– Pesma “In corpore sano” je iz mnogo razloga izuzetno važna trenutno, ali ponajmanje zato što će biti deo evrovizijskog spektakla. Prvo, sam odabir pesme od strane srpske publike kojoj nakon dugog niza godina naglasak nije na površnosti, usiljenosti, besmislenoj seksualnosti je iznenađujuće pozitivan iskorak i znak da se Srbija budi iz kolotečine i počinje da interveniše, zatim, prepoznata i podržana vizuelna estetika na kojoj je radio tim profesionalaca sa stilom i nekonvencijom bez ikakvih kalupa i, naravno, samo uobličenje teksta i zvuka koji prenosi jaku i potresnu poruku o decenijskom problemu kako i zašto Srbija tretira svoje umetnike kao građane drugog reda kojima su mnoga prava uskraćena ili pod stalnim rizikom, uključujući zdravstveno osiguranje koje je zaista mnogim umetnicima misaona imenica, osim ako zasluže “status” čiji se parametri menjaju i postaju sve difuzniji iz godine u godinu.
Ovoliko duboko zakopani problemi će zahtevati dugi period pre opipljivog poboljšanja, ali do tada, o tome treba pričati, pevati, vikati – i to glasno!
Preciznost
„Stvaralaštvo Anje Tončić bavi se tehnološkom preciznošću, ali i nesigurnostima i greškama – oblastima relevantnim kako za proučavanje osnovnih svojstava, struktura i kretanja materije, tako i svim vidovima kreativnog izraza“, stoji između ostalog u pozivu na izložbu Parallax.
Anja je rođena u Beogradu 1996. godine, diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku slikarstvo pod mentorstvom profesora Milete Prodanovića i proglašena je za najuspešnijeg studenta generacije 2019.
Od 2013. učesnik je na preko 75 grupnih i 12 samostalnih izlagačkih projekata u zemlji i inostranstvu.
Dobitnik je 12 nagrada i priznanja.
Od 2019. je predstavnik Saveta Rektorata Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Od 2018. aktivno sarađuje sa galerijom X Vitamin u Beogradu.
Od 2020. je u statusu samostalnog umetnika.
Njena izložba u Galeriji Doma omladine biće dostupna publici do 13. marta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
