Umetnici imaju moć "da govore istinu u lice sili"

Izgleda kao da za sve to vreme, iako „prepoznato“ kao moralni korektiv ovog društva, ali i kao novo, istraživačko u pozorišnoj formi, nagrađivano u svetu, nekako smeta, uporno žulja, pa se malo malo čuje da će morati da napuste prostor koji nastanjuju već 14 godina u Marulićevoj 8, zajedno sa jednom školom. Izgleda da će to biti i konačno krajem decembra, tačnije 21. za kada najavljuju poslednje izvođenje svoje najnovije predstave „Možda sanjati“ u tom prostoru.

* Iako je već četvrt veka vašeg pozorišta, trupe, ansambla (zaista, kako se DAH najbolje opisuje?) da se vratimo na početke i podsetimo – zašto DAH teatar (i kao naziv i kao razlog za postojanje nečeg takvog u ovdašnjoj kulturi)?

– Mi smo pre svega htele (rediteljka Jadranka Anđelić i Dijana Milošević, prim. I. M.) da napravimo umetnički tj. pozorišni kolektiv, gde ćemo ne samo da gradimo drugačiji, moderan, eksperimentalni teatar, gde bi tekst, pokret, vizuelna umetnost, muzika itd, imali podjednaku ulogu, već ćemo da se zajedno razvijamo i kao jedna ljudska zajednica, koja deli ne samo estetske već i etičke vrednosti. Upravo je naša etika odredila da se od početka bavimo našim društvom i generalno svetom oko nas u kontekstu istorijskih i političkih događaja. Nama je bilo neetički da žmurimo pred tragedijom koja se dešavala i da se bavimo pitanjima tzv. „visoke“ umetnosti. Takođe smo hteli da radimo u tradiciji pozorišnih laboratorija, poznatih u svetu, što je podrazumevalo da se potpuno posvećujemo dugogodišnjem konstantnom profesionalnom razvoju u uslovima koje pre svega mi sami kreiramo. A samo ime DAH pre svega znači život, nešto bez čega se ne može.

* Nedvosmisleno od početka angažman i aktivizam (bitna je razlika između ove dve reči, zar ne?). Jer se tako moralo u datom trenutku, jer se tako htelo, jer drugačije naprosto nije moglo?

– Nije se drugačije moglo. Ja sam smatrala od samog početka da mi, umetnice/i, s obzirom da smo javne ličnosti imamo ogromnu odgovornost jer imamo moć javnog delovanja, javne reči. Taj stav su delile i još uvek dele moje koleginice, Maja Mitić, koja je od početka u DAH teatru, pa danas i nova generacija u našem pozorištu Ivana Milenović Popović i Nataša Novaković i takođe naši mnogi saradnice/i koji čine krugove oko DAH-a, od kojih su mnogi naši čuveni umetnici kao Neša Paripović, Nebojša Ignjatović i drugi.

Početkom 90-ih je to značilo da smo se od početka jasno odredili kao neko ko ima antiratni stav, sa kritičkim odnosom prema politici koja se tada vodila. To je taj naš angažman koji traje do danas, jer ja zaista smatram da umetnici imaju tu privilegiju da budu nezavisni slobodni mislioci, koji imaju moć „da govore istinu u lice sili“. To, naravno, u praksi nije uvek tako, nažalost, ali to je naš stav. Tako da je to povezano i sa aktivizmom, jer se kroz saradnju sa aktivističkim grupama kod nas ali i širom sveta, pri tome mislim na ženske aktivističke grupe kao što su Žene u crnom, ACT Women i mnoge druge, stvorila prirodna veza tj. udruživanje snaga koje rade ka tome, jednostavno rečeno, da poboljšaju naše društvo ali naravno i nas same pre svega.

* Ima li uopšte umetnosti, posebno izvođačke, izvan angažmana i, drugo, da li je umetniku dovoljan njegov profesionalni angažman ili mora da istupa i izvan svoje umetnosti?

– Izvođačke umetnosti imaju tu neverovatnu moć živog kontakta sa pojedincem u pravom vremenu, u trenutku. U tom smislu moj profesionalni angažman nameće kritički odnos i odgovornost prema vremenu u kome živimo i stvaramo. Lični je izbor da li neko hoće da se angažuje izvan svoje umetnosti, moje mišljenje je da je naša umetnost moćno sredstvo kojim možemo da iskažemo sopstveni stav ali i da pokrenemo važna pitanja, podstaknemo ljude u publici na razmišljanje, da ih i uznemirimo ali i ponudimo dijalog, iscelimo, suprotstavimo mišljenja bez obračuna, u trenutku dok delimo isti fizički prostor, dok se gledamo u oči. Meni je zato nezamislivo da, imajući ovakvu privilegiju, radim nešto što nije društveno angažovano, već je u domenu zabave ili praznog elitizma ili još gore, u službi nečije ideologije.

* Ipak, umesto da se uvidi njegov doprinos popravljanju ovog društva ili bar ukazivanju na njegove mane, ali i ono što je (što bi moglo biti) dobro i plemenito u ljudima, DAH teatar kao da smeta, pogotovo danas?

– Ne mislim da DAH teatar nekome zaista smeta. Naravno, postoje interesi, koji vide prostor u kome smo trenutno kao nešto što njih zanima da bi ostvarili ličnu korist. Tu smo mi nebitni, već nas čitaju kao uzurpatore prostora koji njima može da donese profit, bez obzira što već toliko dugo pričamo da osim materijalnih postoje nematerijalne vrednosti koje ne mogu da se mere logikom profita. Ali kod nas već dugo vlada jedna zbrka oko pozicije i uloge umetnosti i kulture, jer se ne shvata da je umetnost, koja je kritična i nepotkupljiva, jedini protivotrov užasnom diktatu kapitala i raznoraznih ideologija. Mi jedino kroz umetnost i kulturu trajemo, i lično i kao nacija. A onda je tu i strašna neobrazovanost tzv. naših elita, koji još uvek smatraju da je konceptualna umetnost nešto novo, da je plesni teatar nastao npr. prošle godine i da se teatar još uvek deli na verbalni i fizički – dakle neke zablude koje su pre svega ogledalo neobrazovanosti i nepismenosti u ovim poljima.

Naravno da naši jasni politički stavovi povremeno smetaju nekom primitivnom svetu, pa otud i obijanje naših prostorija, pretnje itd, ali to je nešto što delimo i sa drugima koji slobodno misle i iskazuju svoj stav.

* Nedavno ste priredili i jednu predstavu za decu. Vaše sedište u okrilju je jedne škole. Čini se, idealna pozicija da vaspitavate, upućujete, otvarate mlade umove. Međutim, u toj vas školi neće. Zašto?

– Moje jedino objašnjenje je ovo što sam već rekla u prethodnom odgovoru. Postoje lični interesi nekoga ko je u vezi sa ljudima koji odlučuju u toj školi („Kralj Petar II Karađorđević“) i koga ne zanimaju niti dečiji interesi, pa ni interesi njihovih roditelja, da ne govorim o nama. To je jedna tužna situacija i prava slika zamene teza koje potpuno remete vrednosti u našoj zajednici. Mi smo u prostor škole došli 2003. i uz pomoć nadležnih institucija, kao i sa našim sopstvenim sredstvima, adaptirali prostor koji je bio u sivoj fazi i dotle korišćen kao fabrika soli. Pored toga što smo izbacili kilograme soli, što je nešto o čemu možemo da pravimo i predstavu, mi smo u tom prostoru sredili struju, postavili podove i, uopšte, napravili jedan prostor sa ogromnim potencijalom, kako za decu, mlade, publiku, tako i za ceo grad. Čak smo i sarađivali sa prethodnim direktorom i radili divne programe sa decom i za decu – šta bi bilo lepše nego ići u školu gde deca mogu da posle časova dođu na pozorišnu, muzičku, plesnu radionicu, razvijaju svoje potencijale, rade predstave, upoznaju umetnike iz zemlje i sveta. Mi smo godinama plaćali tzv. „harač“ u vidu paušalnog plaćanja struje, pored plaćanja rente i onda kada je škola po kratkom postupku htela da nas izbaci, u roku od dve nedelje, iz prostora, ne želeći da nam ponudi normalan, pravno validni ugovor, i pored svih ulaganja i svega što smo uradili do tada, mi smo jednostavno počeli javno da se borimo za naše pravo da stvaramo i da imamo krov nad glavom. Škola će uvek reći da mi ne plaćamo račune, ali istina je da mi nemamo ugovor koji bi regulisao prava i obaveze i jedne i druge strane. Ukratko, u ime škole nas sada tuži Grad Beograd, što je jedna apsurdna i sramotna situacija, tipična za nas, da se jedan teatar, nacionalno i internacionalno nagrađivan i priznat, sa opipljivim ogromnim radom iza sebe, jednostavno izbacuje na ulicu.

* Da li ćemo sa DAH teatrom zaista poslednji put u prostoru u Marulićevoj „možda da sanjamo“ 21. decembra? Kuda i kako dalje, ako se to dogodi?

– Nadamo se da ćemo situaciju rešiti u korist svih uključenih u ovu „sagu“. Mi ne bežimo da izađemo iz prostora ako imamo gde da preselimo, ne samo naše stvari, dakle jednu ozbiljnu pozorišnu organizaciju sa tehnikom, tribinama, arhivom itd, već naše aktivnosti – predstave za odrasle i decu, radionice, debate, rad sa osetljivim grupama u društvu i još mnogo toga. Međutim, u tom smislu, upravo ostvarujemo jedan pozitivan dijalog sa Ministarstvom kulture i nadamo se da ćemo zajedno naći rešenje i da će naša publika i svi ostali moći nesmetano da prate naše aktivnosti.