foto FoNet/Aleksandar Levajković– Nemam ništa protiv da neko misli drugačije i da o tome javno govori, samo ja lično to mogu da ne podržavam, i na to mogu da odgovorim time što radim sa ovim ili onim ljudima. Kada kažem ovim ili onim ne mislim da postoje prijatelji i neprijatelji, ali radim s ljudima koji su s ove strane granice, i koji su s one strane granice, ako te granice uopšte postoje.
Meni se čini da su napravljene u glavama, i gde god se govori ovaj naš jezik koji svi razumemo, mislim da smo tu nekako jedan prostor, i jedna celina. Koliko god različite vlasti bile, zakoni, sve se svodi manje – više na isto. A što se tiče umetnika, za umetnike takođe nema granice, i ne mogu da podržim bilo kakvu nacionalnu separaciju na nivou pozorišta, na nivou filma, u umetnosti generalno. Mislim da će umetnost uvek da fluktuiše i sa ove i sa one strane granice, i mi tu objektivno nemamo razloga da nekoga proglašavamo neprijateljem. Te sredine koje mi sada apriori, dvadeset – trideset godina posle sukoba i ratova i dalje smatramo neprijateljskim, nikada nisam tako doživljavao, i te ljude odatle nisam smatrao neprijateljima. Sa tim ljudima sam radio i ranije, i sada, i radiću i u budućnosti – kaže za Danas Svetozar Cvetković.
Povod za izjavu jednog od najvažnijih predstavnika našeg glumišta i dugogodišnjeg upravnika Ateljea 212 je tekst objavljen u „Večernjim novostima“ 11. septembra, pod naslovom „Srbiju preziru, pare uzimaju“.
Polazeći od pozorišne rediteljke Selme Spahić, koja u Ateljeu 212 trenutno režira predstavu „Kao i sve slobodne devojke“, po drami naše dramatičarke Tanje Šljivar, tekst u „Večernjim novostima“ podseća našu kulturnu javnost da je mlada bosanska rediteljka, danas jedna od vodećih u regionu, 2013. bojkotovala Sterijino pozorje zbog odluke organizatora da festival te godine proglasi otvorenim reditelj Emir Kusturica.
Citirajući otvoreno pismo Selme Spahić od pre devet godina, u kojem ona kaže da se Pozorje tim gestom „ideološki jasno opredeljuje, pristaje na nacionalističku retoriku i daje joj legitimitet“, i da je na umetnicima da zauzmu jasan stav protiv vladajućih struktura, u tekstu se na kraju zaključuje da gošća iz Sarajeva, međutim, ne prezire srpski novac. Sada će, kako se ističe, za svoju režiju u Ateljeu 212, od tih istih vladajućih struktura u Srbiji dobiti honorar.
Kroz identičnu prizmu pominju se reditelji Haris Pašović i Dino Mustafić, i njihove izjave da „Srbi najviše sebi štete kad negiraju genocid u Srebrenici ili ne dižu glas što se film ‘Quo vadis, Aida'“ još nije prikazao na RTS“.
Na ovom spisku „srpskih neprijatelja“ je i albanski pisac iz Prištine Jeton Neziraj, po čijoj je drami nastala uspešna predstava „Balkan Bordello“, koprodukcija Teatra La Mama iz Njujorka, Ateljea 212 i pozorišta Kendra iz Prištine, u kojoj je Svetozar Cvetković ostvario značajan uspeh kod njujorške kritike. Podsećajući na njegov „Handke, projekat“ (podnaslov „Pravda za Peterove gluposti“), Neziraju, koga je Beograd lepo ugostio u Ateljeu 212 i Bitef teatru, „Novosti“ u svom tekstu stavljaju na „dušu“ brojne izjave, posebno onu da „Srbija ne promoviše ljude koje su bili protiv rata, i da je Handke afirmisao zločince i ljude poput Kusturice koji su, simbolički rečeno, inženjeri rata i genocida“.
U ovoj opservaciji u odnosu na to što rade ovi umetnici, ne pominje se, međutim, ono štio je najbitnije – svi oni, Haris Pašović, Dino Mustafić, Selma Spahić, Jeton Neziraj, poznati su kao vrlo angažovani i kritični, pre svega, prema političkim elitama i društvima u kojima žive, navodi Svetozar Cvetković.
– Ako u svojoj umetnosti rade nešto što je vezano za trenutnu ili nacionalnu politiku, njihov stav je beskompromisan prema sredini odakle dolaze. Kritičnost Pašovića, Mustafića, Selme Spahić, kao i Jetona Neziraja prema njihovim društvima, često je do te mere da mogu da je izraze samo u svojim zemljama, i mislim da to dovoljno govori o njima kakvi su umetnici i kakvi su ljudi. Ako govorim o sebi, nikada ne bih išao negde da radim, da učestvujem u predstavi koja bi se u nekoj drugoj sredini, dakle, van onoga što je Srbija, odnosila nipodaštavajuće ili kritično prema nečemu što je ovde, recimo, politika, dnevna, prošla, ili je nacionalna politika zemlje iz koje dolazim. Mislim da to i ranije nikad nisam uradio. Sve ono u čemu sam učestvovao, što je moglo da kritikuje bilo koji sistem u kojem smo živeli, radio sam upravo ovde, u Beogradu. Takvih predstava sam bio deo. LJudi koji se ovde pominju, nisu oni u predstavama koje su radili bili kritični prema nama, a ja ne mogu da zabranim da neko misli da su nam oni neprijatelji – kaže Cvetković.
Prema rečima Novice Antića, upravnika Ateljea 212, on se seća onih strašnih devedesetih godina prošlog veka, u periodu građanskog rata, NATO bombardovanja, krvavog pira, kada je bio angažovan na festivalu BITEF.
– Stalno su nas prozivali zašto dovodimo predstave iz Nemačke, kada su Nemci razbili Jugoslaviju, zašto dovodimo Amerikance, kada su oni bacali bombe na naš grad, zašto dovodimo Slovence i Hrvate, kada su oni pucali na JNA, Italijane, jer su iz njihove baze poletali avioni puni bombi… Kao da su ti umetnici sedeli u tenkovima, upravljali raketnim centrima, pilotirali bomarderima, palili kuće… I uvek se setim reči Jovana Ćirilova: „Neka, idemo dalje, proći će i ovo.“ A to „ovo“ nikako da prođe, utihne, primiri se, pa se opet pojavi i opet nas deli na patriote i izdajnike. Moram da priznam da sam umoran od svega toga – kaže Antić.
Ali, ovde reč nije o njemu, kako ističe, već o konkretnom slučaju – da jedan dnevni list, sa sve fotografijama i imenima, proziva umetnike iz regiona koji rade u beogradskim pozorištima, a svojevremeno su kritički govorili o nekim ličnostima iz Srbije, što po njima znači da su loše govorili o čitavom našem narodu.
– Opet ponavljam svoje duboko uverenje da nijedna ličnost, ma kako velika ili strašna bila njena dela, ne može da simbolizuje jedan narod i društvo. Ali, nije stvar čak ni u tome. Najviše me je pogodilo to što se u tom članku prozivaju umetnici koji su došli u beogradska pozorišta na poziv nas, upravnika tih pozorišta. Nisu nas vukli za rukav, nisu nas moljakali, mi smo ih zvali. I trebalo je da „Novosti“ nas pitaju zašto smo ih pozvali, da mi to obrazložimo. Ponovo prihvatam odgovornost da po nečijem mišljenju ili ukusu nisam dovoljno veliki patriota, ali ne mogu da prihvatim pomisao da jedna umetnica iz Sarajeva, koja je kao vrlo mlada osoba preživela pakao građanskog rata, sa nelagodnošću ide ulicama ovog našeg grada. To me boli i zbog toga se stidim, kao što bi me bolela pomisao da neki umetnik iz Srbije sa zebnjom hoda ulicama Zagreba, LJibljane ili Sarajeva – ističe Novica Antić za naš list.
Ono što bi, takođe, trebalo poentirati svakako je i činjenica da su javni nastupi Pašovića, Dina Mustafića i Selme Spahić u Bosni, kao i Neziraja na Kosovu, koji je zbog svojih drama imao problema sa svojim političkim elitama, i te kako hrabri, pa je onda razumljivo i potpuno izlišno pitanje zašto ovi umetnici od integriteta, kad dođu ovde, ne koketiraju i ne podilazili nečemu što toliko kritikuju u svojim društvima.
Ali, naši mediji to ne prenose, jer ako bi preneli, verovatno više ne bismo imali neprijatelje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
