Umetnici sami sebe promovišu dok naše institucije spavaju

U tome nas je podržala kustostkinja Muzeja Lucy Gallun“, kaže za Danas Bora Vitorac, koji je zajedno sa Dragoljubom Pavlovom kasnih pedesetih prošlog veka delovao kao umetnički tandem „Dei Leči!“.

Deo njihovog opusa se sada čuva u MOMI. Isto kao i radovi Marine Abramović. Brendiran je svetskom muzejskom markom. Vest o tom uspehu je protutnjala ovdašnjim medijima i trajala, kako to obično biva, jedan dan. Nijedna institucija se tim povodom nije oglasila ili eventualno javno čestitala autorima. Medijska eksploatacija događaja (čast retkim izuzecima) se svela na informaciju o tome da su „Dei Leči!“ začetnici inicijalnog performansa, te da su ih krajem pedesetih spontano izvodili u Novom Sadu, van institucija – na gradskoj margini; po dvorištima i sokacima. Bora i Pavlika bi se „egečili“, zauzimali poze, izvodili predstave – veslali u čamcu na obali pored Dunava, igrali karte u snegu, izvodili živu skulpturu na postamentu ili simulirali „trku ježeva“ u Zmaj Jovinoj zaobilazeći tramvaje. No, postojala je opasnost da naiđe „čile, čilager, pandur“ koji bi ih izvesno maltretirao. Uzvik „Dei Leči!“ (šatrovački – Ide čile) bio je signal za bežaniju ali je ostao kao ime grupe koje je obuhvatalo sve te aktivnosti od 1957. do 1965. Fotografski dokumenti i snimljeni filmovi pokazuju da njihove akcije nisu bile puko egečenje već nešto drugo. Sada se zna da je to drugo umetnost.

Trebalo je vremena da se otkriju avangardni iskoraci Vitorca i Pavlova i uvaži činjenica da se mogu smatrati začetnicima performansa. Za razliku od proslavljene art zvezde Marine Abramović, koja je umela da upamti, pa i ojača svoj umetnički položaj zbog nepravednog odnosa ovdašnje javnosti prema njoj, Vitorac i Pavlov reaguju potpuno drugačije, pre svega skromno. Zahvalni su onima koji su ih otkrili i podržali. Tako bar deluje Vitorac dok priča kako je primio vest iz MOME.

– Poruka počinje: „Dragi svi u Srbiji…“ Kada sam je pročitao, bio sam oduševljen i odmah javio Draganu, Nenadu (Nenad Milošević – reditelj filma o grupi Dei Leči), Luki i Slavku. Domaćoj publici nismo bili nepoznati ni pre ovog događaja. Imali smo niz izložbi od Subotice do Niša, kao i na Cetinju, i svaku je pratio katalog sa tekstom Vujice R. Tucića, koji je otvorio i našu prvu izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu i još neke, koliko je stigao za života. Ove godine je štampana monografija „Dei Leči“ gde su obuhvaćeni naši radovi od 1957. do 1965. godine. Priredio ju je istoričar umetnosti Slavko Timotijević. Mi smo se sa njim upoznali na postavci kolekcije Muzeja u senci gde su bili uvršćeni i naši radovi.

– Godine 2010, u časopisu Art in America, objavljen je portfolio njihovih radova. Urednici časopisa te godine bili su učesnici simpozijuma TERRA, u Kikindi, gde su upoznali Vitorca i s njim se jako sprijateljili. Bili su fascinirani njihovim radom, koji je nastao nekoliko godina pre prvih svetskih performansa (1957, 1958), oduševili se i predstavili ih na šest strana. Podstaknut tim značajnim događajem, Luka, urednik internet magazina Art Magazin, organizovao je u Američkom kutku veče sa svim učesnicima koji su doprineli afirmaciji ove grupe – priča Timotijević. Upitan koji su to sve ljudi odgovara:

– Slavko Bogdanović, Slobodan Tišma, Vujica Rešin Tucić, koji je u međuvremenu umro, ali je posthumno prikazan film u kojem on govori o Dei Leči, i Dragan Pantelić iz KUDA org. koji je takođe učestvovao u otkriću ovog umetničkog dua. Živko Grozdanić nije bio na razgovoru ali je on njima napravio prvu izložbu u MSUV. Mene su pozvali kao urednika Art fame, časopisa koji je objavljivao njihove radove i pratio njihove aktivnosti. Posle toga su Dei Leči imali izložbu i u Galeriji 42 na Cetinju koju je u to vreme vodio Nenad Šoškić. Tada sam Bori predložio da je sledeća faza u njihovom predstavljanju knjiga – monografija sa svim tekstovima i svim radovima. Bora je sam izdvojio novac da bi ona izašla ali on o tome ne voli da priča – kaže Timotijević. – Tu knjigu je potpisao MSUV kao izdavač ali on nije dao ni dinara za tu knjigu – napominje naš sagovornik.

Timotijević kaže da je nakon toga započeo novi ciklus aktivnosti gde je Bora kompletno preveo knjigu o svom trošku i poslao je na oko dvadesetak adresa kao i svojim prijateljima u časopisu „Art in America“. Oni su opet bili u kontaktu sa kustosima iz MOME i prosledili im tekstove i knjigu. Posle izvesnog vremena iz MOME su javili Bori da su deset radova otkupili za departement of photography, što je izuzetno, ističe Timotijević, posebno stoga što je predlog za otkup usvojen jednoglasno tako da MOMA sada poseduje deset originalnih (vintidž) fotografija grupe Dei Leči.

Budući da ovo nije prvi slučaj da domaći umetnici budu prepoznati u svetu dok su kod „kuće“ zanemareni nameće se pitanje ko je za to odgovoran, posebno imajući u vidu egzamplar Marine Abramović.

– To upravo hoću da kažem. Naše institucije nedovoljno rade na promociji naših umetnika. Umetnici uglavnom sami sebe promovišu. Sami prave te fundamentalne kontakte, sami putuju, sami se angažuju da dođu do pravih ljudi i kustosa. Naše institucije uglavnom spavaju. Ali, takođe, moram da kažem da postoje pojedinci, unutar institucija, koji su veoma aktivni ali to je sasvim druga tema – konstatuje Timotijević i nastavlja – Jednom sam bio na sajmu umetnosti u Frankfurtu i vidim veliku skulpturu Beri Flanagana. Onaj Zec na zvonu a cena 700.000 maraka. Mislim se ko će to da kupi. I, pričam tamo sa nekim kustosom o toj ceni a on mi kaže „znate, iza ove skulpture, iza ovog izlaganja i nastupa Beri Flangana, ne samo na ovom sajmu, nego uopšte, stoji britanska država, stoji britanska ekonomska politika, stoji diplomatija, stoje muzejske institucije i galerijski sistem“. Tako da ta cena nije ona džiberska koju je umetnik sam smislio iz svog mangupluka, nego je to ona realna cena koju formiraju država i stabilni umetnički sistem. To je taj nivo. Kod nas umetnik, pa i kustosi, prinuđeni su da se savijaju, da kucaju na neka nemoguća vrata, da pristaju na taj pogled (odozgo) pun nerazumevanja i podozrenja i da, shodno prijemu, nikada ne dobiju pravu podršku. U poslednje vreme govorim kako nije dovoljno samo prepoznati neku pojavu kao vrednu ili bar kao referentnu već je potrebno i razumeti – ali čini se da se kod nas retko ko ozbiljnije potrudio da shvati puni značaj te pojave iako je umetnost tog vremena, a to je sada jasno svima izvan Srbije, vrednost u svetskim razmerama. Marina je smogla dovoljno hrabrosti da ode i arbajtuje u inostranstvu i zbog takvog odnosa prema umetnicima. A nije da nije mogla da se ušemi ili da se blago savije. Nije htela.

Što se tiče vrednosti opusa Dei Leči, Timotijević kaže da se ona ogleda pre svega u tome da su ova dva autora, defakto, radili rane performanse. – Oni su jako mudro operisali na relaciji akcija-performans, dokument/pseudodokument i život/umetnost. U tom trokutu se u stvari nalazi njihov kvalitet – zaključuje Slavko Timotijević.