Umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica: Srpsko društvo ima vrlo malo vremena da stane na pravu stranu istorije

– Nijedan ruski umetnik koji je učestvovao na Bitefu u poslednjih dvadeset pet i više godina nije podržao Putinovu invaziju na Ukrajinu, a mnogi od njih trpe velike posledice zbog toga. Kao što je dobro poznato, Kiril Serebrenikov je bio hapšen, na kraju je morao i da emigrira. Marini Davidovoj, koja će u nedelju ovogodišnji Bitef proglasiti otvorenim svojim govorom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jednog jutra je na vratima stana osvanulo veliko „Z“, čime oni označavaju neprijatelje Putinovog režima, one koje vide kao „izdajnike“, pa je napustila Moskvu i Rusiju u roku od 24 sata – kaže u razgovoru za Danas Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa.

Naš najznačajniji pozorišni festival, koji je od samog osnivanja jedan od najrespektabilnijih u evropskim okvirima, i čiji se uticaj na teatarsku umetnost, ali i na kulturu i društvena zbivanja poslednjih godina još proširuje i potvrđuje, počinje večeras u Narodnom pozorištu, predstavom „(Nije) kraj sveta“, u režiji najznačajnije svetske pozorišne rediteljke, slavne Kejti Mičel, i u produkciji berlinskog pozorišta Šaubine, koja se igra u prologu 56. Bitefa.

Oficijelno, ovogodišnji festival svečano će biti otvoren 25. septembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, plesnom predstavom „Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima“, slavnog belgijskog koreografa Jana Martensa, koja je doživela veliki uspeh na festivalu u Avinjonu, a Bitef će zvanično proglasiti otvorenim ruska kustoskinja, rediteljka i kritičarka Marina Davidova.

U konkurenciji za Gran pri „Mira Trailović“ i Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ biće devet predstava vodećih umetnika iz Nemačke, Belgije, Meksika, Francuske, Srbije, Slovenije i Velike Britanije, smeštenih pod simboličan naslov 56. Bitefa „Mi – junaci rada svog“.

Uvek ističete da Bitefova misija nije samo umetnička nego i društvena emancipacija, i da tako birate teme koje su urgentne za savremeni svet, ali i naše društvo. Kako je došlo do izbora teme rada, radnih uslova i prava za 56. Bitef?

– Predstave biramo tako što u prvom delu selekcije nismo „uslovljeni“ tematskim fokusom, gledamo sasvim različite predstave bitefovskih tendencija, Kad nam se kroz taj prvi deo procesa neka tema iskristališe, kada izaberemo tri-četiri predstave koje opravdavaju tu temu, onda u drugom periodu selekcije ciljano tražimo predstave koje su na toj liniji. Naravno, ove teme moraju da budu, kao što ste istakli, relevantne i globalno, ali i za srpsko društvo. Tako smo u prethodnim godinama imali teme migrantske krize, autoritarnih i populističkih režima, ekološke katastrofe… Ove nam se godine učinilo da se nedovoljno govori o jednoj od najozbiljnijih posledica pandemije korona virusa, a pored samih zdravstvenih problema koje ona izaziva, pa i povećanog stepena smrtnosti. To su gubitak posla, iznuđene prekvalifikacije, obavljanje više poslova paralelno da bi se preživelo u doba ekonomske krize. Uostalom, za vreme najjačih udara pandemije govorilo se o esencijalnim i neesencijalnim profesijama, ili na srpskom: onih bez kojih se ne može i onih bez kojih se može. Umetničke profesije su tu po pravilu završavale među ovim drugima, što smatramo neprihvatljivim jer umetnost nije nikakav višak, nego bi trebalo, uz obrazovanje i nauku, da bude emancipatorska poluga svakog društva. Rat u Ukrajini je samo zaoštrio značaj ovog pitanja, jer građanke i građani Ukrajine ostaju bez života, domova i bližnjih, ali i uslova za egzistenciju. Takođe, posledice rata se već osećaju i u celoj Evropi, pa i kod nas, i to u vidu znatnog poskupljenja života.

Kako izabrane predstave tretiraju ove teme? Pretpostavljam iz različitih uglova.

– Da, upravo tako. Ne treba zaboraviti da kada govorimo pravima radnika, to se danas više ne odnosi samo na klasični proletarijat, već i na mnoge druge profesije, uključujući i umetničke. Meksička predstava „Tihuana“ autora Lazara Gabinja Rodrigeza pokreće pitanje da li je u toj zemlji mogućno živeti od fabričkog minimalca; francuska „Gardien Party“ Mohameda el Khatiba i Valeri Mrežen prati sudbinu stvarnih čuvara iz nekoliko svetskih muzeja, „nevidljivih“ i neretko za taj posao prekvalifikovanih ljudi; srpska „Dr Auslender/Made for Germany“ Bojana Đorđeva tretira vrlo bolnu temu masovnog odlaska naših lekara i drugih zdravstvenih radnika u Nemačku, a njen emocionalni efekat će pojačati i to što je, zahvaljujući odličnoj saradnji s Medicinskim fakultetom, igramo u amfiteatru za anatomiju. Hit 56. Bitefa, engleska predstava „Ljubav“ reditelja Aleksandra Zeldina prema kojoj je BBC snimio i istoimeni film, prati sudbinu beskućnika u svratištu u kojem su tamo završili zbog gubitka domovine (emigranti), doma ili posla… Imamo i celinu sastavljenu od tri predstave koje treiraju uslove i prava rada i u samim izvođačkim umetnostima, odnosno pozorištu, s posebnim naglaskom na položaju žena: srpsku „Svet bez žena“ Maje Pelević i Olge Dimitrijević, slovenačku „Solo“ Nine Rajić Karnjc, i belgijsku „Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima“ Jana Martnesa.

Tema ovogodišnjeg Bitefa oličena je u njegovom efektnom sloganu, „Mi – junaci rada svog“. A šta se danas dešava sa stalnim podnaslovom Bitefa, onim iz doba njegovog osnivanja, „nove pozorišne tendencije“?

– On je i dalje tu, s tim što smatram da više ne možemo da ga uzimamo zdravo za gotovo. U doba nastanka Bitefa, o čemu sam mnogo puta govorio i pisao, koncept „novuma“ je bio adekvatan jer su šezdesete godine bile poslednji talas istorijske avangarde, neki bi rekli neoavangarde. Danas on mora stalno da se preispituje. Tematski fokusi pojedinačnih izdanja festivala su, logično, mnogo atraktivniji, pa se onda ponekad zaboravi da danas svaki Bitef ima i svoj umetnički fokus. To je neka forma, praksa savremenih izvođačkih umetnosti koja ne mora nužno da bude „nova“, ali je i dalje drugačija, radikalna, nije mejnstrim. Tako smo prethodnih godina imali predstave dugog trajanja, imerzivno pozorište, instalacije. Ove godine umetnički fokus je na tzv. „devised theatre-u“, onom u kome ne postoje klasične profesionalne hijararhije, gde svi njegovi učesnici donose svoj lični materijal od kojih se predstava gradi. Toj formi odgovaraju obe slovenačke predstave, „Solo“ i „Krize“ mladog, ali već veoma afirmisanog Žige Divjaka, francuska „Gardien Party“, belgijska, i još poneka.

Bitef će svečano proglasiti otvorenim svojim govorom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ruska kritičarka, festivalska kustoskinja, odskora i umetnica Marina Davidova, inače velika prijateljica Bitefa. Ona je jedna od onih ruskih intelektualaca koji trpe posledice zbog otpora Putinovoj politici i sada živi u emigraciji. Koliko će ova poruka u vezi s ruskom invazijom na Rusiju imati uticaja na javno mnjenje kod nas?

– Ponosni smo što nijedan ruski umetnik koji je učestvovao na Bitefu u poslednjih dvadeset pet i više godina nije podržao Putinovu invaziju na Ukrajinu, a mnogi od njih trpe velike posledice zbog toga. Kao što je dobro poznato, Kiril Serebrenikov je bio hapšen, na kraju je morao i da emigrira. Marini je jednog jutra na vratima stana osvanulo veliko „Z“, čime oni označavaju neprijatelje Putinovog režima, one koje vide kao „izdajnike“, pa je napustila Moskvu i Rusiju u roku od 24 sata. Mi smo jako zahvalni Marini što je, iako živi u vrlo teškim uslovima političke emigracije, pristala da dođe i otvori festival koji je godinama promovisala u ruskom i svetskom kontekstu, i da tako zajedno s nama pošalje poruku pre svega – mira. Veoma je tužno što naši intelektualci i mediji nedovoljno govore i pišu o tome kroz šta prolaze ruski umetnici, intelektualci, novinari i aktivisti koji se suprotstavljaju agresiji na Ukrajinu i, generalno, Putinovom režimu. To je mnogo teža situacija nego što je bila u Srbiji za vreme Miloševića. Čini mi se da srpsko društvo ima vrlo malo vremena da stane na pravu stranu istorije, i tako izbegne bar drugi moralni i politički sunovart u poslednjih trideset godina.

Da ovaj razgovor završimo, ipak, u pozitivnom tonu, jer opet zahvaljujući Bitefu – Beograd je svet! Pored toga što dovodite predstave nekih od vodećih svetskih autora kao što su reditelji Kejti Mičel i Aleksandar Zeldin, koreograf Jan Martens, na festival dolazi čak i oko 500 stranih gostiju! Kako vam je pošlo za rukom, i šta to sve znači za Beograd?

– Program Bitefa svake godine privlači sve više stranih stručnjaka iz regiona, ali i iz cele Evrope, pa i sveta. Ipak, nikad do sada nismo imali ovoliki broj gostiju, a tome je razlog što u okviru Bitefa organizujemo plenarni sastanak jedne od najvećih međunarodnih pozorišnih mreža IETM-a, koja okuplja pozorišne umetnike i producente iz celog sveta. NJihova konferencija će biti prilagođena temi glavnog programa Bitefa, te će tretirati pitanje rada, uslove rada, radna prava…, u samim izvođačkim umetnostima i to u svetskom kontekstu. Učesnici IETM će jedan dan biti i gosti Novog Sada, konkretnije Evropske prestonice kulture, a za njih smo pripremili i show case u okviru kog će videti nekoliko „bitefovskih“ predstava domaćeg pozorišta. „Cement-Beograd“ i „Living Room“ Beogradskog dramskog pozorišta, „Neoplantu“ Ujvideki sinhaza iz Novog Sada, „Uspavanku za Aleksiju Rajčić“ Narodnog pozorišta, „Gospođicu Juliju“ Madlenijanuma… Pošto ste me pitali i „kako nam je to pošlo za rukom“, moram da naglasim da plenarni skupovi IETM-a funkcionišu tako da učesnici sami sebi plaćaju i put i smeštaj. Dakle, nije da kultura samo troši budžetska sredstva, nego i doprinosi prilivu sredstava u hotelijerstvu i ugostiteljstvu. Šalu, na stranu, velika je čast da su Beograd i Bitef dobili organizaciju jednog ovakvog velikog i značajnog događaja, koji zaista čini da u ovim višestruko čemernim vremenima, i lokalno i globalno gledano, Beograd bude svetska pozorišna prestonica. Ipak, ono što bih posebno istakao i što mene najviše raduje, pomenuti show case omogućuje veliku međunarodnu vidljivost domaćeg pozorišta i, nadam se, pruža mogućnost da neka od tih predstava ode u svet, gostuje na nekom međunarodnom festivalu ili učestvuje u pozorišnoj razmeni.