Umetnik Branko Milisković: Da biste se performansom bavili morate biti manijak u svakom pogledu

Performans prikazuje nago, erotizovano telo, prisutno na sceni, praćeno veoma seduktivnom i hipnotičnom zvučnom pozadinom.

– Ovo nije predstava, već jedan nadrealni momenat, bez prošlosti i budućosti, gde publika kao “javni voajer” posmatra scenu u kojoj se prepliću strast, tabu, primalna seksualna požuda i samoobmana – kaže Milisković u intervjuu za Danas.

Od najznačajnijih radova ovog umetnika u proteklih godinu dana, izdvajaju se THE FUTURE BELONGS TO THEM (Budućnost pripada njima), koji je nastao u formi fotografskog rada, a počeo da se razvija u Njujorku i na rezidensu u Gracu kao kolekcija video, foto i tekstualnih instalacija.

Nekoliko njegovih radova prikazano je početkom februara ove godine u prostoru Galerije “Menjačnica” Gete Instituta u Beogradu, a drugi deo kao performativna i video instalacija u Kunsthausu u Gracu, u okvoru izložbe “Telo i teritorija”.

Sa umetnikom smo razgovarali o izuzetnosti performans umetnosti, ali i o tome kako se njen značaj u institucionalizovanim umetničkim krugovima i dalje dovoljno ne prepoznaje.

Da bismo stigli do njegovog trenutnog stvaranja, zagvirili smo u prošlost i saznali šta ga je privuklo kod umetnosti performansa. Na samom početku, Milisković otkriva da mu u biografiji stoji to da je on poslednja generacija Titovih pionira. No, njemu to znači jedino kao istorijska referenca, period kraja Jugoslavije kao socio-političkog konstrukta i početak nekog novog turbulentnog poretka koji nikako da definišemo.

– Umetnost soc realizma, koju je komunizam negovao, karakterisala je umetnost NOB-a i salonska umetnost, umetnost klasičnog slikarstva, skulpture i grafike. Ipak, paralelno su se krajem šezdesetih i sedamdesetih na ovim prostorima rađale i umetnosti nove avangarde kao što je umetnost body arta i performansa, koju je uz Marinu Abramović određena grupa umetnika i istoričara umetnosti stvarala u „pokojnom“ Studentskom kulturnom centru. Performans sedamdesetih godina je bio performans pobune, body art. Osamdesetih godina performans gotovo da nestaje sa scene, jer se većina umetnika vraća slikarstvu i skulpturi kako bi preživeli. Devedesetih se performans vraća na scenu, ali nekako više kroz video i instalaciju. Ja sam umetnik performansa prvih dekada novog milenijuma – pojašnjava Milisković.

Branko Milisković svoje umetničko obrazovanje počinje kao skulptor, ali već na drugoj godini studija kreće da se interesuje za performans. Sve je počelo, kaže, intenzivnim preslušavanjem savremene ozbiljne muzike. To mu je pomoglo da spozna moć i važnost eksperimenta i rizika u umetnosti. U isto vreme, navelo ga je i da se zapita kuda se on uputio sa svojom umetnošću skulptora. Uvideo je da mu je bilo potrebno nešto više.

– Umetnost skulpture i generalno vizuelna umetnost me je učila formi. Prethodno me je oblikovala Srednja arhitektonska koja me je učila prostoru, a skulptura telu u prostoru. Međutim, kad se to savlada postavlja se pitanje šta posle. Tako se rodila ideja za performansom. Uvek me je zanimalo sve u vezi sa tim umetničkim izražajem, ali nikada nisam želeo da budem deo ni jedne etablirane forme umetnosti. Iz opere me je interesovao glas, iz muzike vibracija, a ne sviranje instrumenta, iz glume telo u prostoru i vremenu, ne sama gluma… Performans je za mene bio „totalna umetnost“ – Vagnerova kovanica koja označava da se iz različitih formi umetnosti uzima i gradi svoja. Rad u kome neću imati režisera, glumca statistu, već ću ja biti umetnik koji gradi delo, od početka do kraja, i na kraju ga sam i izvodi – objašnjava Milisković.

Upitan da li se njegov rad može verbalizovati, umetnik ukazuje da se interakcija prilikom performansa mora doživeti, no, uspeva i rečima da je dočara.

– Umetnost performansa je zahtevna i teška, jer je i dalje ničija teritorija. Zasniva se na kultu ličnosti. Vi prosto morate od sebe napraviti kult kako bi pridobili publiku. Ne volim to u politici, ali recimo u umetnosti i književnosti volim. Kada čitam nečiju biografiju obavezno pogledam fotografiju tog muškarca ili žene, da bi se upoznao sa osobom koja stoji iza dela… – pojašnjava Milisković skretajući pažnju na bitnost istraživanja detalja i udubljivanja u sam kontekst akta.

Prema njegovim rečima – da biste se performansom bavili morate biti manijak u svakom pogledu. A vaš rad ikonističan.

– To ne može da radi normalna osoba sa radnim vremenom od devet do pet, već samo neko ko je apsolutno spreman da se žrtvuje za poriv. Poriv moje umetnosti dolazi iz libida, odnosno iz stomaka. Sve što se događa mora da akumulira tu ekstremnu seksualnu energiju i želju koja se kasnije transportuje i transponuje u različite forme. Ukoliko nemate to u stomaku – zaboravite na performans – ističe umetnik objašnjavajući da se ni bez „telesnog prisustva“ ne može ostvariti ovaj umetnički izražaj.

Telesno prisustvo, otkriva, zavisi od mnogo toga, ali pre svega ega. Ego mora do te mere da bude potenciran kako bi postao nepodnošljiv na sceni.

– U životu je to katastrofa, međutim, na sceni ego mora da vrišti jer je scena ogromna i vi od sebe morate napraviti totem koji je tri puta veći, širi i voluminozniji da biste mogli da emitujete energiju i ličnost u prostoru. Na velikoj sceni trupe i igrači mi nisu potrebni, ja znam kako sopstvenim telom da pojedem čitav prostor – kaže Milisković.

Umetnik izgovara i jednu kontraverznu misao na kojoj su mu već neki zamerili, a ona glasi: Kreativnost je pogubna za umetnika. Ona se, smatra Milisković, kuva u glavi i tek kada se završi 95 odsto kreativne konstrukcije, može preći na scenu. Improvizacija za njega ne dolazi u obzir, ali prilagođavanje je neophodno.

– Ako nemate koncept koji je dovoljno jasan i struktuiran, već krenete da improvizujete na sceni, vi morate da budete ili apsolutni maher improvizacije ili pravite gluposti – zapaža Milisković.

Upitan da li u tom kontekstu postoji prostor za spontano i intuitivno delovanje, podsvesno izražavanje, umetnik odgovara – Možda u stendap komediji, ali to ostavljam entertejmentu.

– To je zabava, a performans nije entertainment koliko god unosili određene elemente odatle. Preformans je striktan koncept. Kao kiša – kada se stvore uslovi ona će pasti, ona nikog ne pita. Tako je i kod performansa. Zato je on posebna umetnost – ukazuje Milisković.

Performans, objašnjava, stvara energiju koja se putem jasnog koncepta kanališe, i tako razmenjuje sa publikom. Proces počinje „skeniranjem“, tj upoznavanjem publike, potom uzimanjem energije, tj pažnje. Umetnik se pretvara u apsolut i počinje da stvara bumerang efekat.

– Komunicirate tako što energiju publike usisavate, vraćate joj nazad, a ona vam je, iznova, pozajmljuje kao gorivo. I tako u krug. U pitanju je mašina, postrojenje koje mora tako da funkcioniše kako bi na kraju sva ta energija otišla nazad publici. Kada oni odu kući, vi ostanete školjka – pojašnjava umetnik.

Milisković realizuje svoje radove širom Evrope i Amerike, ipak, upitali smo ga za njegovo viđenje domaće scene. On primećuje da u Srbiji dobijamo privid da se umetnička scena događa, ali da je realnost na žalost tužna.

– Intrigira me to da mi imamo nikakav budžet i raspolažemo ničim – čistom ljudskom energijom, idejama koje se ovde do te mere eksploatišu ni za kakav novac, što je poražavajuće. Deluje da naša umetnost radi, da bukti, da se non stop događa, ali ona ne ide nikuda, niko se njom ne bavi, sem ljudi ovde. Naši umetnici ne postoje van granica bivše Jugoslavije, čast izuzecima, ne uključuju se u međunarodna bijenala, ne piše se o njima u međunarodnim umetničkim časopisima – zapaža Milisković i dodaje da je razlog za to dublje prirode.

Kao primer navodi da su stranim organizatorima umetničkih događaja umetnici iz Bosne i Hrvatske bili egzotičniji za vreme devedesetih godina. Imali su više prostora i mogućnosti. Mi smo, kaže, u periodu s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, iz ko zna kojih razloga, bili interesantni. Sada su, pojašnjava umetnik, popularni ukrajinski umetnici i oni sa Bliskog Istoka, dok black i indigenous art u Americi imaju primat.

– Vi kao profesionalni umetnik, koji živi i zarađuje od svog rada, morate da se suprostavite i kažete – to je diskriminacija, hoću da radim i stvaram. Međutim, tu nastaje apsolutna borba sa institucijama i njihovim programima. A performans art je u još posebnijem problemu zato što remeti strukturu svih festivala, bijenala i drugih manifestacija, jer ne uspeva da se olako inkorporira u program – kaže Milisković.

Naime, performansi nekada traju i danima te ne uspevaju da se prilagode strukturi nekog muzeja, gde se posle šest sati odlazi kući. Takav odnos prema performansu u suprotnosti je sa umetničkim idejama.

– Inspirativne su mi stvari poput scene iz Linčovog filma Mulholland Drive, kad dve protagonistkinje u pola noći odlaze u famozni teatar – Club Silencio, gde se na sceni dešava iluzija. To me zanima! Nešto što traje i remeti administraciju ustanova. A to nešto ima sopstvene mere i zakone – zaključuje Branko Milisković.