Umetnik – građanin trećeg reda

Kada se Jasmina Ilić, umetnica iz Jagodine, prvi put obratila lokalnoj samoupravi za plaćanje doprinosa rečeno joj je da oni imaju mnogo socijalnih slučajeva sa decom bez krova nad glavom koji su prioritet i da nemaju para za kulturu.

– Mene to jako boli jer niko ne shvata da iza reči kultura stoje stvarni ljudi koji imaju svoje porodice i decu ili možda misle da su deca kulturnih radnika kulturna i žive od vazduha ili mi iz kulture nemamo prava na decu. Drugi put, kada sam im se obratila, dobila sam odgovor da dođem u petak kada Palma prima građane i da izložim svoj problem i, naravno, ja nisam otišla jer nisam želela tu vrstu poniženja. Odlučila sam da sama sebi uplaćujem doprinose – kaže Ilić za Danas.

Ona objašnjava da je status samostalnog umetnika vrlo čudno rešen zakonom u našoj zemlji. Lokalnim samoupravama je prepušteno na volju da li će uplaćivati doprinose umetnicima ili ne.

Tako postoje gradovi koji plaćaju i gradovi koji jednostavno ne žele da plaćaju doprinose svojim umetnicima. Ilić kaže da umetnika nema mnogo, i da se za njih odvajaju minimalna sredstva, pa zato nema mesta takvoj samovolji.

– Živim na teritoriji grada Jagodine i tek od prošle godine ovaj „grad budućnosti“ uplaćuje umetnicima doprinose. I to nije bez problema. Prvi javni poziv za uplatu doprinosa objavljen je na sajtu grada 2018. godine i to u rubrici obaveštenja. Sasvim slučajno sam saznala za konkurs. Uz zahtev trebalo je priložiti priličan broj dokumenata i tako svake godine, vi konkurišete pa ako vam odobre… ne postoji logičan kontinuitet – kaže umetnica. Da bi stekla pravo ona mora da ispuni „nelogične“ uslove kao što su: izjava o broju članova domaćinstva, overena kod beležnika, da ima prebivalište na teritoriji grada Jagodine poslednjih 20 godina od dana podnošenja zahteva, da ne poseduje, kao ni član zajedničkog domaćinstva, nepokretnu imovinu, osim stambenog prostora gde živi.

– Sve ovo navodi na zaključak da nas tretiraju kao socijalne slučajeve, što i nije daleko od istine jer nas i zakon tako tretira. Osnovica za uplatu je 30 procenata od minimalne zarade, nemamo prava na kredit, u poreskoj upravi mi se dužimo za svu kamatu i dugovanja nastala neblagovremenim uplatama i imamo status građana trećeg reda – objašnjava Ilić.

Prema njenim rečima, za prošlu 2019. godinu Grad im je uplatio doprinose tek 9. decembra iako se oni plaćaju kvartalno. Konkretno, to znači da su umetnici bili bez zdravstvenog osiguranja te godine i da su bili zaduženi za kamatu koju su morali opet oni da plate.

– Za ovu godinu ja sebi plaćam doprinose, ranije je bio objavljen konkurs, nisam znala za njega i nisam konkurisala. Elem, u februaru nisam bila uplatila doprinose i meni je 16. marta stigla opomena pred prinudnom naplatom od Poreske uprave za neuplaćeno akontaciono zaduženje! Znači, lokalna samouprava može da ne uplaćuje cele godine i nikome ništa a meni, ako ne uplatim jednu akontaciju, može i imovina da se oduzme – ističe Ilić.

Kao što je pomenula, Jagodina tek od prošle godine plaća doprinose i to po konkursu. To znači da je ona sama sebi plaćala doprinose od 2006. godine kada je dobila status samostalnog umetnika.

– Do pre nekoliko godina plaćala se kamata na kamatu, a ja sam u jednom periodu bukvalno bila osiromašila od Poreske uprave jer su kamate bile duplo veće od duga. Da li sam ja prodala sliku ili nisam, to njih ne zanima. Do dana današnjeg sam dala oko dvadeset hiljada evra na ime doprinosa i kamata. Mi umetnici, kojima lokalne samouprave neće da plaćaju doprinose, moramo državi sve da isplatimo, a tržište nemamo, jer nas je ta ista država zamislila kao nekoga ko sa slikama ispod pazuha ide od preduzeća do preduzeća i moli da mu se kupi slika – pojašnjava ona i dodaje da na osnovu njenog primera može da se stekne uvid u to kako prolaze umetnici kojima lokalne samouprave neće da plaćaju doprinose.

– Znate, ne može svako da bude samostalni umetnik u unutrašnjosti. To je status koji zahteva hrabrost da se izdrže periodi kada se ne proda ništa a treba platiti račune, nahraniti decu, finansirati apsolutno sve od četkice, platna, boje, uramljivanja, transporta rada do galerije… i na kraju i da prodate vi umesto galerije, njoj date još i proviziju – konstatuje Ilić.

Kako kaže, u unutrašnjosti nema ozbiljnih prodajnih galerija, nema prodavnica umetničkog materijala a to je osnovno za rad. Umetnici bukvalno za sve moraju da idu u Beograd. „Sve je tamo“, kaže i dodaje: „Zamislite umetnika iz Vranja, koji treba dan ranije da sedne u autobus sa svojim radovima ne bi li stigao ranom zorom u Beograd i otišao u Zavod za zaštitu spomenika za potvrdu o izvozu dela, i još da ima sreću da mu službenik ne kaže da dođe narednog dana po rešenje“.

– Centralizacija guši kreativnost i povlači za sobom ostajanje u lokalnim okvirima, a umetnost traži slobodu – zaključuje ona, ali i dodaje da zakonom može sve da se reši, da konačno tržište umetnosti prestane da bude vašar na kojem se ne zna šta se prodaje i ko prodaje. Zato objašnjava da, kao što svako od nas može za svoje potrebe da stvara šta god želi, ali ne može to i da proda ako nije registrovan, tako treba da bude i u njihovom poslu.

– Svako može da slika, ali može da proda može samo samostalni umetnik jer on ima licencu koja je garant kvaliteta. Do tada, samo mogu da vas pitam, kada ste poslednji put kupili umetničku sliku od svojih para a da nije jeftin kineski print – zapaža umetnica Jasmina Ilić.

Jeftina pseudoumetnost ušla je u domove

Upitana kako bi opisala kulturno-umetničku „scenu“ na lokalnom nivou, Jasmina Ilić kaže da se ponekada pita da li ona uopšte i postoji u području gde ona živi.

– Ovo kažem bez ikakve zle namere jer je jeftina pseudo umetnost ušla u domove. Toliko je sve ugušeno, nema finansijskih podsticaja, moj grad čak nema ni galeriju, mislim na pravu galeriju. A s druge strane ljudi su željni i umetnosti i kulture i rado dolaze na izložbe. Ovom prilikom moram da pohvalim Kulturni centar u Paraćinu kao divan primer kako sve može da se organizuje i da umetnost živi kada su zaposleni pravi ljudi iz struke, bez politike. Mladi umetnici su puni entuzijazma ali vremenom, uglavnom, svi migriraju ka Beogradu. Oni koji ostanu ili nalaze stalno zaposlenje u školstvu ili van struke i tada, prijalo to nama ili ne, od umetnosti ostaje samo hobi – zaključuje Ilić.