Umetnik Ivan Šuković: Kako izbeći samoću kad je bliskost postala neprijatelj?

„Ovdje se noć spušta u beskraj, dan raste u beskonačnost.
Koraci odjekuju kao snovi i tuga.
Oblaci udaraju o zemlju i velike stvari postaju male,
vjekovi mogu stati u sobu ili na dlan.
Jedno mjesto je mnogo mesta, zapravo.
U njemu su uklesani izumrli prostori,
nepoznate teritorije, nesvjesni tereni, tihi i zvučni predjeli, svuda i nigdje,
jer ovo mjesto nije dovoljno da primi toliku samoću.“

Navedeni tekst ispisan na zidu Titove vile podvučen lirskom notom u maniru uspavanke jedan je od načina na koji umetnik Ivan Šuković preispituje ambivalentnost budućih vizija tog prostora i njegovu krhkost u okviru grupne izložbe Jer ovo mjesto nije dovoljno da primi toliku samoću.

Zajedno sa Natalijom Vujošević i Emirom Šehanovićom kroz komunikaciju umetničkih praksi i odabrane arhivske građe iz istorije Ivan promišlja vezu između postdruštvenog i posthumanog.

Predstojeća izložba povod je za razgovor sa umetnikom Ivanom Šukovićem.

Ekvilibrijum, rad koji izlažete na ovoj izložbi je višemedijska instalacija uspostavljena na principu fragmentarnosti, prisutnog u arhivskoj građi, audio zapisu i topografiji, dok se pitanje teritorijalnosti nalazi u središtu njegovog fokusa. Na koji način Vas je istorijska baština Titove vile inspirisala da ovako odgovorite?

– Usamljenost ovog prostora predlaže gledište koje je preokupirano odsustvom, jer je usmereno na teritoriju koja je relevantna za odrastanje svih nas koji ćemo se predstaviti u Vili Galeb. Suština tumačenja odsustva u ovom radu, pa i u kompletnoj postavci, jeste da nas podseti da vremenska i prostorna praznina nikada ne funkcionišu izdvojeno, već kao komplementarni činioci svih postojećih dešavanja. Nije prvi put da se prepoznaje taj kontekst kroz vrednosti i značenja u mom radu. Rad Ekvilibrijum okupiran je direktnim i fizičkim ostacima koji su nekada posedovali različite vrednosti, koja nemaju više isto značenje i značaj. Ovaj interdisciplinarni rad kombinuje taksonomiju i umetnost kako bi stvorio jedinstven jezik sa snažnom autobiografskom komponentom.

Otkud ovakav naziv izložbe?

– Jer ovo mjesto nije dovoljno da primi toliku samoću je segment izvučen iz konteksta mog audio zapisa, koji je nastao za potrebe ovog projekta. Preciznije, audio koji je sadržan u mom radu, pisan u maniru uspavanke, podvučen je lirskom notom i slikovito preispituje ambivalentnost budućih vizija prostora i njihovu neumoljivu krhkost. Složili smo se da povodom ovog događaja apsolutno korespondira sa kompletnom atmosferom, konceptom i idejom.

Da li je Titova vila u ovom slučaju samo prostor u kom izlažete ili takođe jedan od učesnika projekta?

– Prilikom prve posete desila se instinktivno potreba da se otkriju ili utvrde autentičnosti ovog mesta i kako se u njemu registruju ranije i sadašnje vrednosti. Na osnovu inventara već postojećih i zatečenih predmeta, arhiva, umetničkih radova, posebno osmišljenih prostora za rad i/ili rekreaciju, kroz umetničke intervencije pozivamo na razmišljanje o odnosima uspostavljenim sa vremenom i u vremenu koje nazivamo ovim našim.

Nije Vam prvi put da sarađujete sa Natalijom Vujošević. Prošle godine bili ste jedan od predstavnika crnogorskog paviljona na 59. Venecijanskom bijenalu umetnosti izložbom „Umijeće držanja za ruke/ dok se probijamo kroz sedimentni oblak“, dok je Natalija bila komesar Paviljona…

– Poslednjih godina prepoznajemo istorijske dokumente i arhivski materijal koji umetnici koriste za razmatranje stavova ili preispitivanje politike prošlosti. Na tragu tog interesovanja nastala je naša saradnja, koja je prvenstveno započeta na bijenalu. Dokumentovanje prošlosti, arhiv, postmemorija često rezultiraju u neočekivane odnose i naracije koje umetnici rekonfigurišu u određeni oblik, a to je ono što od samog početka prepoznajem, osećam i cenim u radu Natalije Vujošević.

Baš kao na prošlogodišnjem Bijenalu, i na ovoj izložbi umetnički rad usmeravate na geografsku teritoriju koja je za Vas važna. Koliko je za autora važno nasleđe?

– Za moj rad relevantna su iskustva koja imaju za cilj da analiziraju vrednosti koje u odnosu na prostor – vreme – situacija rezultiraju različitim perspektivama u koje posetilac uvodi akciju kao esencijalni faktor u razumevanju teme. Svoje prethodne radove sagledavam kao doprinos promenljivom pojmu prošlosti kroz mogućnost preoblikovanja i novog samoodređenja putem dopunskih elemenata, kao što je prisutno i u radu sa kojim sam se predstavio na Venecijanskom bijenalu.  U radu Ekvilibrijum želim da razotkrijem rezultat istraživačkog pristupa prošlosti, kao produkt proučavanja arhivske građe, koji u stvari predstavlja radnje kojima „legitimitet“ obezbeđuje iluzija da oživljavaju neko izgubljeno ili zamagljeno originalno značenje i dejstvo.  Prošlost u ovom radu pojavljuje se u jednoj drugačijoj narativnoj formi koja se reinterpretira novim shvatanjem, tumačenjem, zabrinutošću.

Ne sarađujete prvi put ni sa Emirom Šehanovićem. Šta umetnike međusobno najpre poveže: godište, tema koju obrađuju, medij u kom se izražavaju, ili isti socijalni plan koji dele?

– Vrednosti, verovanja, norme, pravila ponašanja, senzibilitet, specifične jezičke osobenosti… sve su to neke sličnosti koje vas povezuju i opredeljuju na saradnju sa drugim umetnikom. Emir je umetnik koji na poetičan načinprirodu predstavlja kao sveto mesto, mesto privilegovane komunikacije između našeg postojanja i onoga što sledi. Moje interesovanje u umetničkoj teoriji i praksi usmereno je upravo na razmišljanje o poreklu i ono na neki način predlaže umetničku interpretaciju koja pruža odgovore na pitanja koja se prepoznaju u Emirovoj poetici.

Prema Vašem mišljenju da li je današnji čovek nužno i usamljen, i zašto?

– Verujem da je jedna od najvažnijih tema našeg vremena i narednog veka odnos između društva i njegove okoline. Uvođenjem drugačijeg vrednovanja pojma „bliskost” pokreće se i nova percepcija pojma „usamljenost” koja polako postaje izdvojena iz svoje suštine na koju smo navikli. Sasvim je jasno da svakog dana možemo postaviti pitanje: kako živeti empatično i s poštovanjem u ovom pretećem, čak i perverznom vremenu, vremenu izgubljene bliskosti? Bliskost je postala neprijatelj ne samo filozofske refleksije, već i racionalnog  prosuđivanja i moralnog dejstvovanja. Prisetimo se da je smisao zajedništva primarni ontološki fenomen, način bitisanja i ne samo potreba, već narav i vrlina. Mislim da će nam svima nedostajati, jer ovaj svet je mesto koje „nije dovoljno da primi toliku samoću”.

Razgovor vodila: Slavica Pešić