Umetnik je kažnjen zbog tuđih propusta

Umetnost i kultura su sastavni deo svakog progresivnog društva, a naše društvo bi kroz institucije trebalo da pokaže da ceni umetnike i da će umetnički rad adekvatno da vrednuje – to za Danas kaže Isidora Ilić, predstavnica radne grupe Samostalci.

Međutim, položaj samostalnih umetnika u našem društvu karakteriše: nedovoljno definisan radni status, nesigurni angažmani, mali ili nikakvi honorari, nepostojanje poreskih olakšica za umetnički materijal, visoki porezi na prihode od autorskih dela, poreska dugovanja samostalaca nastala neblagovremenim uplatama doprinosa za socijalno osiguranje od strane jedinica lokalnih samouprava…

U Danasovom serijalu o tome kako žive „samostalci“ u Srbiji govore ljudi iz te branše.

Kao prvi u nizu problema Ilić ističe da se status samostalnog umetnika kontinuirano i sistemski zapostavlja decenijama unazad i zaključuje da je povećanje budžeta za kulturu bar na jedan procenat osnova koju treba da prate mehanizmi jasne i kontrolisane raspodele javnih sredstava za kulturu.

Prema njenim rečima, kao svaka kriza, pandemija korona virusa je pokazala i našoj javnosti približila situaciju u kojoj se samostalni umetnici nalaze već decenijama.

– Samostalni umetnici u martu nisu bili uključeni u paket mera bespovratne pomoći Vlade Republike Srbije, nisu dobili pomoć za jun, jul, avgust i nije jasno zašto je to tako, jer su istu dobili svi preduzetnici. Prema Zakonu o obaveznom socijalnom osiguranju, lokalne samouprave mogu ali i ne moraju da uplaćuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Mnogi umetnici imaju dugovanja od nekoliko hiljada evra koja nisu nastala njihovom krivicom. Umetnik sa dugom ili neuplaćenim doprinosima ne može da se leči, on i članovi njegove porodice osigurani na njegovo ime ne mogu da overe zdravstvene knjižice. Sa ovim problemima se samostalni umetnici suočavaju proteklih petnaest godina – ukazuje Ilić.

Propust što samostalni umetnici u martu nisu bili uključeni u paket mera bespovratne pomoći Vlade Republike Srbije su razumeli kao manifestaciju dosadašnje tendencije da se umetnički rad ne vrednuje, a umetnost i kultura ne prepoznaju kao suštinski važne oblasti našeg društva.

– Pokušaj brisanja čitave jedne društvene kategorije bio je i pokazatelj sistemskog nedostatka jasne definicije statusa samostalnog umetnika – objašnjava ona i dodaje da umetnici nisu pristali na ovakav tretman, angažovali su se, a potom i izborili za samostalne umetnike kao kategoriju koja zaslužuje pomoć Vlade. Verovali su da će potom uslediti i pomoć za jun, jul, avgust koja je uplaćena svim ostalim kategorijama. Kako se to nije dogodilo, reprezentativna udruženja su se u nekoliko navrata obraćala Koordinacionom odboru da bi sa Ministarstvom kulture i informisanja zajednički reagovali.

– Od Ministarstva smo početkom septembra dobili dopis da oni rade na ponovnom pokretanju kulturnog života i da reprezentativna udruženja pripreme analizu ugroženosti obavljanja umetničke delatnosti tokom pandemije, iako su udruženja tu analizu sprovela još u aprilu – kaže Ilić.

Povodom problema „samostalaca“ Danas je takođe uputio pitanja Ministarstvu, međutim, do zaključka ovog broja, odgovori nisu stigli.

Aleksandrija Ajduković, koordinatorka radne grupe Fer prakse, koja se bavi poštenom plaćenošću za umetnički rad i koordinatorka Poreskog radnog bloka debatno-istraživačkog projekta „Ka horizontalnosti u umetnosti“ ULUS-a, kaže da su u okvirima radne grupe za fer praksu identifikovali nekoliko problematičnih oblasti, a koje se tiču nefer ili nepravične raspodele unutar prakse vizuelnih umetnosti.

– Honorari ili nadoknade za aktivnosti izlaganja i prikazivanja, prezentovanja umetnosti u galerijskom ili bilo kojem javnom prostoru na nivou Republike Srbije nisu regulisani na ujednačen način koji bi omogućio osećaj ekonomskog blagostanja umetnika – primećuje Ajduković.

Ona pojašnjava da honorari ili nadoknade variraju, potpuno izostaju ili su predmet dogovora između umetnika i poslodavca.

Zato se iz ULUS-a zalažu za minimalne dostojanstvene nadoknade u okviru pilot cenovnika za tu vrstu aktivnosti umetničke prakse.

Uporednom analizom raznih cenovnih iskustava praksi širom sveta oni su došli do zaključka da su se mnoge zemlje za ovu vrstu standarda borile i po nekoliko desetina godina.

Ajduković ukazuje da se oni trude da ojačaju sopstvene kapacitete, da osveste umetnike o potrebi za ovakvom vrstom napora, zatim za zagovaračke kapacitete gde kao Udruženje mogu i samo da prepoznaju, vrše monitoring i evaluiraju mehanizme kulturne javne politike.

Druga linija njihovog istraživanja ide u pravcu ispitivanja problema i iskustava vizuelnih umetnika sa poreskim postupkom i odnosom sa poreskom upravom.

Došli su do toga da poreski sistem ne prepoznaje čitav spektar savremene umetničke prakse i sve oporezuje „kao ulje na platnu“, a tu nastaju problemi.

Ona objašnjava da poreske uprave rade neujednačeno i u zavisnosti od toga kojoj opštini umetnik pripada, zavisi i to kakav će tretman imati.

Ajduković ističe da se oni zalažu za povećanje normiranih troškova i smanjenje poreza na autorski honorar.

Kada se govori o problemima samostalnih umetnika na lokalnom nivou, Isidora Ilić podseća da prema Zakonu o obaveznom socijalnom osiguranju, lokalne samouprave mogu ali i ne moraju da uplaćuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

– Mnoge lokalne samouprave to i ne čine pa umetnici, iako su dobili potvrdu o statusu samostalnog umetnika od reprezentativnog udruženja na osnovu kvaliteta i kontinuiteta bavljenja umetničkom delatnošću, to pravo ne mogu da realizuju jer im se doprinosi ne uplaćuju – kaže Ilić. Prema njenim rečima, one lokalne samouprave koje se odluče na uplatu doprinosa samostalnim umetnicima, doprinose uplaćuju na najnižu osnovicu, ne uzimajući u obzir ni staž niti stručnu spremu umetnika. Ilić podseća i na to da ranije nije bilo tako, pa su umetnici imali sasvim pristojne penzije za svoj prethodni rad.

– Pošto lokalne samouprave nisu u obavezi da uplaćuju doprinose, one mogu i da zakasne sa prebacivanjem i da ne budu sankcionisane, a to pravi problem umetnicima – ističe Ilić.

Prema njenim rečima, umetnik je fizičko lice odgovorno pred zakonom i u poreskoj upravi, a zavisi od volje lokalne samouprave koja prebacuje novac udruženju koje zatim uplaćuje doprinose. Ako jedna od ovih instanci zakasni ili pogreši, umetnik je kažnjen.

Detaljnije o tome kako žive samostalni umetnici u unutrašnjosti zemlje, i oni koji su dočekali penziju u Srbiji, čitajte u narednim izdanjima Danasa.