Umetnik je uvek smeli nosilac bunta i nove misli

Iako je peti po redu zapravo je prvi iza kog mogu da stanem u potpunosti imenom i prezimenom. Takođe prvi put nastupam sa sjajnim sastavom „Strings atač“, sa kojim sam ovaj album snimio u Velikoj sali Kolarca, koju izuzetno volim – kaže u razgovoru za Danas poznati gitarista, kompozitor i aranžer Nemanja Bogunović pred večeranju premijeru svog albuma „Bogunović svira Bogunovića“ u kome se pojavlje u dvostrukoj ulozi – kao kompozitor i izvođač. Na koncertu u Velikoj dvorani Zadužbine Ilije M. Kolarca pratiće ga kolege i prijatelji iz „String atača“: violinisti Jovan Bogosavljevićem i Dušan Panajotović, violista Uroš Bobić, violončelista Nemanja Stanković i kontrabasista Ljubinko Lazić.

* Šta u kreativnom smislu donosi album „Bogunović svira Bogunovića“?

– Ovaj CD je kao životni dokument. Nastajao je dugi niz godina – prati mene i neke životne situacije koje su mi se dešavale – susrete sa određenim ljudima, neka putovanja… Na njemu se nalazi 12 kompozicija koje su nastajale u proteklih 20 godina. Iako mi je uvek bio prioritet, nisam stizao da ga završim. Izgleda da je sad sazrelo i da je pravo vreme da se objavi. Ja sam izuzetno zadovoljan, jer kao što je muzikolog Aleksandra Paladin u predgovoru albuma napisala, kompoziciju su raznovrsne, čuju se različiti uticaji – Mediterana, Latinske Amerike, Orijenta, srpskog folklora. Trudim se zadržim svoj umetnički jezik izražavanja, ali se čuvam i da ne krenem samog sebe da kopiram i recikliram.

* Da li je situacija kad umetnik-kompozitor interpretira sam sebe kao izvođač najidealnija kombinacija ili postoji opasnost od izvesne „hermetičnosti“ i zatvaranja u sebe?

– Samo komponovanje kao proces mnogo je kompleksnije, ali je i izvor puno veće satisfakcije. Da bi ste, recimo, savladali i snimili 12 kompozicija nekog drugog autora potrebno je puno manje utrošenog vremena nego da iskomponujete 12 kompozicija, aranžirate ih, naučite i odsvirate. Tako da je taj put puno teži, duži, ali meni pričinjava mnogo veće zadovoljstvo. Na kraju krajeva, zbog toga sam i krenuo da se bavim komponovanjem. Nije mi bilo dovoljno da samo izvodim dela drugih autora. Uvek sam imao potrebu da se dodatno izrazim nekim svojim umetničkim jezikom. Iako je teže komponovati, onog momenta kad već nešto iskomponujete naravno da je taj završni korak lakši. Lakše izvodite svoja nego bilo čija tuđa iz prostog razloga zato što ne morate da mislite šta je kompozitor hteo da kaže, a i rasterećeni ste jer znate da niko ne može da vam kaže da to ne treba tako. To se čuje i u izvođenju moje muzike gde ja vrlo često sebi dozvolim da nešto ipak bude stvar momenta, zato što sam autor i stojim iza toga. Ne bih sebi dozvolio da improvizujem ili ubacim deo improvizacije u nečije tuđe delo. Ali kad je reč o mom delu, ako me ponese muzika, onda se vrlo često desi da improvizujem.

* Koliko Vam znači da čujete kako bi neko drugi izveo i „iščitao“ to što komponujete?

– Najveće je priznanje i zadovoljstvo da vas drugi autori izvode. Nedavno sam imao tu čast da valcer koji se nalazi na ovom CD-u premijerno izvede moj kolega i imenjak Nemanja Stanković, naš čelista u sastavu „String atač“. Za potrebe njegovog koncerta napisao sam aranžman za violončelo uz pratnju klavira, tako da je on to izveo premijerno na koncertu sa Beogradskom filharmonijom. Ja sam nažalost tad bio u Americi, ali sam zahvaljujući prednostima savremene tehnologije odmah isti dan dobio snimak. Jako je lepo kad čujete, makar to ne bilo uživo, kad neko tako maestralno izvodi vaše delo. Ne mogu da kažem u čemu uživam više – kad sam sviram svoje kompozicije ili kad slušam izvođenja drugih, jer na kraju krajeva zato i pišem. Naprosto, u pitanju su dve različite stvari.

* Koliko je film imao uticaja na ovaj album na kome i jedna kompozicija ima prilično filmski naziv?

– To je nekako nastalo zbog same metrike kompozicije. Dok sam ‘pisao’ jedna fraza mi je zazvučala kao „Once upon a time“ i zato sam tako kompoziciju i nazvao. Kompozicije obično nazivam prema situacijama koje su se desile, a ponekad i odslušam to što sam napisao, pa na šta me muzika asocira, tako je nazovem. Ali, u svakom slučaju, mnogi ljudi, što stručna javnost, što obično slušaoci, vrlo često moju muziku doživljavaju kao filmsku i ja se zato nadam da će zaživeti u nekom filmu. To bi za mene bila posebna čast i zadovoljstvo.

* Šta planirate posle svetske premijere u Beogradu i da li će Vas „String atač“ pratiti i na turneji?

– Mi smo počeli da sarađujemo prošle godine, kad smo se predstavili na Kolarcu i to je preraslo u jednu divnu saradnju. Mi smo pre svega prijatelji i kolege. Sličnih smo godina i zajedno smo studirali. Mislim da imamo perspektivu da opstanemo kao sastav i da ćemo tako nastupati u budućnosti. Ono što u ovom momentu mogu da kažem jeste da ćemo 2020. imati turneju u SAD, koju ćemo početi koncertom u Velikoj dvorani Karnegi hola. Takođe planiramo da nastupimo i u Beču. Naravno, uvek smo otvoreni za gostovanja u gradovima širom Srbije, ali kako kod nas nema baš puno novca za kulturu, sve je stvar mogućnosti, pa ako nas negde pozovu, mi ćemo se rado odazvati.

* Glumci su sada vrlo aktivni u političkom i javnom životu u Srbiji. Da li bi i muzičari trebalo da se čuju?

– Mi nemamo toliku težinu, nismo toliko zastupljeni. Glumci su prepoznatljiviji i poznatiji. Generalno, što je tiče umetnika i njihovog učešća u protestima, mislim da umetnik uvek neko ko je Prometej – smeli nosilac bunta i nove misli, što i kroz istoriju vidimo. Recimo, jedan general Franko najviše se plašio reči jednog pesnika. Umetnici su, nažalost ili na sreću, vrlo često ti koji govore ono što drugi ne smeju, to hrabro iznose i svojim delovanjem jer umetnost zapravo treba da nam s jedne strane ulepšava život, a sa druge da radi na osvešćivanju ljudi.

* Da li je reč samo o zastupljenosti ili su glumci po prirodi stvari glasni, dok muzičari ne govore često u javnosti o stvarima koje nam se događaju?

– Ja nemam takav utisak. To j stvar individualne odluke i želje. Ne znam ni da li bi se glas muzičara toliko jasno čuo i bio primećen kao nekog ko je u prvom planu što se tiče popularnosti i prepoznatljivosti. Realnost je da su glumci najviše eksponirani. Uzmimo primer Džošua Bela kad je pre nekoliko godina napravio eksperiment svirajući u metrou u Vašingtonu, mada je tu nešto drugo bilo po sredi. Oni su hteli da pokažu koliko ljudi žure za životom i ne primećuju lepe stvari. Ali bez obzira na to, činjenica je da njega gotovo niko nije ni prepoznao i da nije čak ni nešto puno novca zaradio svirajući, a reč je o jednom od vodećih svetskih violinista. Siguran sam da je na to isto mesto u metrou stao neki popularan glumac poput Džonija Depa i počeo da recituje bilo šta, da bi ga sigurno više od polovine prolaznika prepoznalo. To je prosto tako.

* Možda je ovo vreme u kome se previše pažnje pridaje verbalnom, a ne suštini onog što ljudi rade?

– Moje mišljenje je da umetnik treba pre svega da bude umetnik. Vremena su različita i svako vreme nosi svoje izazove. Ja sam stanovišta da će umetnik time što radi najbolje oplemeniti svoje okruženje.

Sveta Sofija

* Šta se krije iza kompozicije „Sveta Sofija“?

– Aja Sofija je možda najstarija kompozicija koju sam počeo da pišem još 1997, kad sam obišao Istanbul. U pitanju je diptih koji kreće jednom vizantijskom molitvom nalik iskonskom pojanju koje čujemo u manastirima, a onda u sredini kompozicije, kad počinje drugi stav, ona postaje arabeska. Ona oslikava taj ne baš miran prelaz iz crkve u džamiju. To je za mene jedna fascinantna, ako mogu da kažem, građevina, svetilište ili kako god, gde na jednom zidu imate citate Kurana, a na drugom pravoslavne mozaike. Neki sveštenici su mi rekli da bi bilo dobro da kompozicija ima još jedan deo koji bi opet bio hrišćanski, jer se svi nadamo da će to opet biti hrišćanska crkva. Objasnio sam im da sam ja samo želeo da kroz muziku dočaram istorijski događaj – ono što se desilo pretočio sam u note, nisam se bavio šta bi bilo kad bi bilo.

Karijera

Prvi koncert Nemanja Bogunović održao je u sedmoj godini u rodnom Beogradu i sa 16 godina karijeru nastavio u SAD. Nastupa širom sveta, objavio je više solističkih albuma i nekoliko zbirki transkripcija za gitaru. Svirao je za članove srpske i španske kraljevske porodice, nekoliko predsednika država, kao i za filmske zvezde poput Rodžera Mura, Barbre Strajsend, Šona Pena, Kevina Kostnera, Mela Gibsona… Osnivač je Beogradskog kvarteta gitare.