Umetnik Jovan Matić o izložbi „Disrupting the Feed“ u Tokiju: „Borba za moju nezavisnost u društvu koje sa svakim danom sve više guši“

Samostalna izložba „Disrupting the Feed“ održaće se u februaru u Tokiju, a tim povodom intervju sa umetnikom Jovanom Matićem vodila je istoričarka umetnosti Milica Grujić, kustos.

Kao istoričarku umetnosti, zanima me umetnikovo lično putovanje. Da li biste mogli da podelite neke ključne trenutke i doživljaje koji su značajno oblikovali vaš umetnički razvoj, dovevši do nastanka izložbe „Disrupting the Feed“?

– U mojoj dosadašnjoj karijeri bilo je mnogo malih koraka, i oni su, uz malo sreće i istrajnosti, zaslužni za neke ključne trenutke. Tri se ističu kao najvažniji za mene.

Prvi značajan trenutak dogodio se za vreme mojih master studija. U organizaciji bivšeg ambasadora Švajcarske, posvećenog ljubitelja umetnosti i kolekcionara koji se trudio da podržava sprsku umetničku scenu u povoju, održavao se konkurs za umetnike pod nazivom „Privatna vrednost“. Konkurs je imao ugledan žiri sastavljen od uticajnih ličnosti iz srpske savremene umetnosti. Isprva sam se prijavio sa skromnim očekivanjima. Na svoje iznenađenje, zajedno s petoro drugih kolega, postao sam jedan od finalista. Posle izložbe, koju je organizovala i finansirala ambasada Švajcarske, uz reči bodrenja i prva umetnička dela koja sam prodao u životu, odlučio sam da bavljenje umetnošću bude moj poziv.

Drugi ključni trenutak odigrao se za vreme epidemije kovida 19, kada se svet suočavao sa ogromnim izazovima. Kao i mnogima, i meni su se planovi poremetili, pogotovo jednogodišnje putovanje u Japan. Tokom tog teškog razdoblja neizvesnosti i lične borbe, imao sam sreće da me pozovu u lokalnu umetničku rezidenciju u Aranđelovcu poznatu kao „Mermer i zvuci“, koja je imala izvanredan rezidencijalni program. Dok sam boravio tamo mesec dana, imao sam priliku da upoznam dve izuzetne osobe koje su mi kasnije postale dragi prijatelji i izvršile značajan uticaj na moju karijeru. One su me uvele su me u zajednicu istomišljenika, šireći moju mrežu i omogućavajući mi da organizujem samostalne izložbe tokom vremena kada sam prvobitno planirao da budem u Japanu.

Jedna od najznačajnih izložbi u to vreme održala se u galeriji „Novembar“, pod kustoskom palicom Ane Simone Zelenović i u pratnji izvrsnog teksta Milice Grujić. Osim toga, dobio sam značajnu dotaciju od Evropske fondacije Kenon, koja mi je obezbedila glavnu podršku za vreme mog boravka u Japanu od 2022. do 2023. Dok sam bio u Japanu, obezbedio sam još dve dotacije za svoja umetnička nastojanja. Ta zbirna dostignuća, kako mala tako i znatna, predstavljaju razvojne korake na mom umetničkom putovanju, koji su naposletku doveli do razdoblja mog rada iz koga potiče izložba „Disrupting the Feed“.

Svaki umetnik ima jedinstven izvor nadahnuća. Možete li da podelite sa čitaocima izvore inspiracije koji su podstakli konceptualizaciju izložbe „Disrupting the Feed“? Koja su lična iskustva ili zapažanja uticala na vašu umetničku viziju za ovu izložbu?

– Oduvek sam usredsređen na teme koje nailaze na duboki odjek u meni. Ovo je od samog početka izrazito lično putovanje, nešto što mi je odavno duboko ukorenjeno u umu. Način na koji prilazim nadahnuću i radim s njime podrazumeva jedan temeljni korak. Kada nameravam da nešto kritikujem, smatram da je od suštinske važnosti da to konzumiram u potpunosti i shvatim šta je sporno u vezi s tim. Izrazito sam svestan toga kako nam se sve predstavlja u današnjem svetu, zbog čega je izazov zastati i primetiti širu sliku.

U svom radu težim da ljude najpre privučem primarnim slojem svojih tvorevina: bojama, oblicima i razigranošću. Međutim, u određenom trenutku, baš kada pomislite da je to sve, pomaljaju se mračnije strane. Ne očekujem da drugi dele moja osećanja, već pre da dožive kratak trenutak vedrine za kojim sledi trajna tama.

Za mene je ovo putovanje duboko lično, a „Disrupting the Feed“ predstavlja moju tekuću bitku s problemima koje sa svima želim da podelim. Uprkos svom razumevanju problematične prirode dotičnih tema, svestan sam da je posredi bitka koju gubim.

U kretanju po konceptualnom predelu vaše izložbe „Disrupting the Feed“, ima li konkretnih filozofskih ili intelektualnih korena koji za vas imaju ličnu važnost? Kako ti elementi pronalaze izraz u vašem radu?

– U svom radu svesno izbegavam neposredne uticaje konkretnih umetnika ili filozofskih i intelektualnih doktrina. U stvari smo svi pod neizbežnim uticajem svega što srećemo, opažamo i doživljavamo. Otud se uzdržavam od toga da se neposredno svrstam sa bilo kojim konkretnim filozofskim tokom, puštajući da uticaj ostane nesvestan.

Takvim pristupom stremim da obezbedim da posmatrači ne osećaju težinu nijednog unapred određenog umetničkog ili filozofskog okvira koji im se nameće. Želim da svi iskuse osećaj jednakosti i slobode da uključe sopstvenu maštu.

Istražujući vizuelne i taktilne strane vaše izložbe, možete li nas provesti kroz umetničke odluke koje ste donosili, posebno u pogledu oblika i materijala? Kako se vaš kreativni proces razvija, i postoje li neki konkretni koraci ili pristupi koje smatrate ključnim za svoju umetničku praksu?

– Meni je najvažnije manipulisanje kontrastom, teksturom, bojom i materijalom. Volim da istražujem granice materijala, pogotovo keramike, kako bih ih doveo u neko neprepoznatljivo stanje. Moj proces obično počinje za računarom gde pravim skice pomoću CAD programa; moji predmeti preuzimaju oblik nekog postojećeg virtuelnog modela i prerađuju se u CAD-u kako bih za njih mogao da dobijem dvodimenzionalni centar. Zatim se posvećujem samoj proizvodnji skulpture, od gline, metala, ili drugih materijala. Proces pravljenja ima stroga pravila te vršim brojna isprobavanja kako bih pronašao najbolji način za proizvodnju; moglo bi se reći da je to slično mašinskom učenju. Ostaju mi predmeti koje sam napravio od simbola koji me nadahnjuju, a posle toga počinjem naširoko da pišem na njima u vezi sa simbolom. Mislim da je najvažniji proces pokušaja i pogreške, i tek radeći na nekim komadima iznova i iznova, mogu da dobijem ono što želim.

„Disrupting the Feed“ istražuje složenosti savremenih društenih i tržišnih odnosa. Ima li u tom istraživanju konkretnih tema koje u vama nailaze na duboki odjek na ličnoj ravni? Kako se vaša veza s tim temema ispoljava u vašoj umetnosti?

– Kategorički, moj rad se deli u nekoliko simboličkih grupa. U okviru serije „Modla“ nalazi se pribor neophodan za proizvođenje dobara koje svakodnevno trošimo. Ta umetnička dela prikazuju ustanove, korporacije i uticajne ličnosti koje utiču na naše izbore – uvažavali ih mi ili ne. Ona liče na velike modle za kolače: automatizovane bezlične mašine oštrih ivica spremne da postojano štancuju istovetne oblike.

S druge strane, na određene kreativne komade može se gledati kao na ishode tehnoloških naprava koje su ih uobličile. Takva umetnička dela srodna su testu koje je uobličeno takvim oruđima i obrađeno tako da posluži kao element za ometanje Feed-a.

Kao što ste tačno opisali, „Disrupting the Feed“ je duboko lični poduhvat. Liči na borbu za moju nezavisnost u društvu koje sa svakim danom sve više guši. Razne grupe se nadmeću da ugrabe ono što nam je najdraže – našu pažnju i pokretačku snagu. Sveobuhvatna ideja iza ovog pokreta služi kao put za bekstvo od izrabljivanja od strane korporacija koje na nas gledaju samo kao na potencijalne izvore zarade ili uticaja, što neretko vodi do monopola nad svakom stranom unutar oblasti njihove kontrole.

Budući da imate veze i sa Srbijom i s Japanom, kako vaša kulturna iskustva i identitet oblikuju vaš umetnički glas? Ima li  elemenata iz tih kultura koje s namerom inkorporirate u svoj rad?

– Veze koje sam otkrio jesu značajne, i željan sam da ih dodatno istražujem. Uprkos osobinama po kojima se razlikuju, Japan i Srbija dele zajedničke crte u temama središnjim za moj rad. Na pamet mi pada pitanje: kako dva društva koja se veoma razlikuju mogu da prave iste greške?

Vaše obrazovanje obuhvata i master studije keramike i postdiplomske studije u Japanu. Kako je to iskustvo uobličilo vašu umetničku perspektivu i uticalo na način na koji pristupate materijalima i oblicima u vašim trenutnim radovima, pogotovo u kontekstu izložbe „Disrupting the Feed“? Ima li konkretnih strana japanske keramike koje i dalje nailaze na odjek u vašim radovima?

– Kada sam stigao u Japan, pokušavao sam da na izvestan način isključim keramiku iz svog rada i dokažem kako, iako sam je toliko dugo studirao, mogu da radim i s drugim materijalima. Svet keramike u Japanu odvojen je od onog u Srbiji i većem delu Evrope. Već u prvom susretu s japanskom keramikom zaljubio sam se u njenu istoriju, tradiciju i kulturu. Japan je znatno napredovao u pogledu keramičke tehnologije, tehnika i raznovrsnosti umetnika i keramičkih stilova. Radeći tamo shvatio sam da je moj dotadašnji rad s keramikom bio blagoslov i stekao novi pogled na materijal. U Evropi se obično prave radovi malih i srednjih formata, i ima mnogo glupavih pravila za koja ljudi sada misle da ih treba ili ne treba primenjivati na keramičke radove.

U Japanu je mnogo drugačije; postoji veća sloboda, a umetnička dela umeju da budu neverovatno velikih razmera. Nema određenih pravila za „ispravno“ korišćenje gline. To mi je pomoglo da steknem čist uvid u taj materijal i slobodu da probam nešto što nikada nisam. To mi je temeljno promenilo gledište: na keramiku sam gledao kao na materijal i tako se stvorio prostor za postojanje izložbe „Disrupting the Feed“.

 Prevazilazeći konceptualne slojeve, vaše umetničke tvorevine stvaraju duboku vezu s publikom na ličnoj ravni. Da li biste mogli podrobnije da objasnite svoju viziju toga kako se gledaoci mogu uključiti i tumačiti zamršene emotivne i lične dimeznije utkane u „Disrupting the Feed“?

– Kao što sam rekoh, gledaoce želim da privučem razigranošću oblika, boja i opštim dizajnom izložbe. Tako se može imati svojevrsna naivnost, a kada dela počnu da trepere, polako uviđate da ne doživljavate šarenu utopiju, već hladan tuš stvarnosti koju smo zajedno stvorili kao ljudska bića i u kojoj svi učestvujemo.

Kada se osvrnete na razvoj svoje umetničke karijere, ima li trenutaka kada ste osećali da imate dubok uticaj na publiku, ili da ste duboko povezani s njom? Kako ti trenuci utiču na vaše gledište o ulozi umetnosti u današnjem društvu?

– Čitave karijere imao sam zanimljive susrete s ljudima koji su ulazili na izložbe s nekakvom podozrivošću, samo da bi prepoznali sebe kao deo te mašinerije koju zovemo društvo. Shvatio sam kako druge ne mogu da promenim jer mi je i samog sebe teško da menjam, katkad čak nemoguće. A što se mene tiče, suština umetnosti nije u tome da se neko promeni, obrazuje, ili prosvetli, već da mu se dâ iskra mašte koja može da poraste u talase promene u ličnom, ali i u kolektivnom razmišljanju. Stoga, ako mogu da zapalim dovoljno iskri, biću zadovoljan.

Gledajući u budućnost, ima li konkretnih ličnih ili umetničkih istraživanja kojima biste voleli da se bavite u svojim narednim projektima? Kako vidite da se vaš razvoj odigrava u nastupajućim godinama?

– Da, stalno istražujem nove načine da predstavljam svoju umetnost posredstvom projekata kao što je ovaj. Stalno smišljam nove načine kako da ih predstavim. U ovom trenutnom projektu, veoma me zanima da iskoristim pun potencijal malog prostora sa kojim ću se susresti. Trenutno želim i da izlažem u svom rodnom gradu, ali i u susednim zemljama, te kujem planove za to da „Disrupting the Feed“ bude u više prostora različitih karaktera, veličina i oblika. Svaki put kada se neki projekat završi, muči me ono što me nije zadovoljilo, a što idućeg puta pokušavam da popravim. U tom kontekstu, mislim da su moja umetnička dela podvrgnuta prirodnom razvoju, uzimajući u obzir i tehnička poboljšanja i konceptualni rast.

Na kraju našeg razgovora, postoji li neka lična poruka ili razmišljanje koje biste voleli da podelite o ulozi samoizražavanja u vašoj umetnosti i tome kako se ona prepliće sa širim temama koje se istražuju u izložbi „Disrupting the Feed“?

– Fraza „Disrupting the Feed“ se duboko povezuje sa mnom jer tačno sažima jednu uobičajenu pojavu – gubljenje u beskrajnom nizu prolaznih video-snimaka, koji proizvode talasiće zadovoljstva. Pa ipak, u tom neprekidnom toku izranja naprasna jasnoća izazvana bilo spoljašnjim činiocima, bilo elementima prisutnim u samim tim snimcima. Ti trenuci zaustavljaju vreme i omogućavaju nam da razmislimo o tome kako i nešto što liči na sitnice može da se proširi i igra značajnu ulogu u našem životu. Da shvatimo kako je svako od nas jedinstveno ljudsko biće, i kako imamo slobodu da izaberemo ono što je najbolje za nas.