Umetnik Mladen Miljanović o izložbi „Smrt (na) ekranu“ u Salonu MSUB

Ovim rečima umetnik Mladen Miljanović opisuje koncept svoje izložbe „Smrt (na) ekranu“, koja je trenutno postavljena u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, i može se obići do 31. januara 2022. godine.

Izložba ovog banjalučkog umetnika nastala je kao rezultat istraživanja u periodu obeleženom korona virusom, od januara 2020. do druge polovine 2021. godine, zbog koga je smrt postala centralna tema u gotovo svim medijima.

Kroz aktuelnu medijsku sliku – prezentaciju smrti, Miljanović tematizuje, kritikuje i pozicionira pandemiju kao najznačajniji globalni događaj posle Drugog svetskog rata, koga nismo svesni jer ga upravo proživljavamo, dok izložbom „diže spomenik“ vremenu u kome živimo.

Umetnikovo iskustvo rada nad nadgrobnim spomenicima, koje je stekao pre upisa na Akademiju, dalo je pečat autentičnosti ove izložbe koja je izrađena u kamenu. Spomenik diže realnom vremenu, dok se sve ovo još uvek događa.

– Rad na ulazu, sa pozlaćenim vencom, jedan je egzaktan istraživački rad. Za njega sam od Svetske zdravstvene organizacije preuzimao podatke od 2020. o tome koliko je ljudi po mesecima umiralo od kovida. Ti brojevi su crne tačke po mjesecima, tako da su saturacije crnih tačaka zapravo valovi ljudi koji su umirali po mesecima do 1. 8. 2020 – pojašnjava umetnik.

Naime, delo koje izgleda kao televizija bez programa (napravljena u potpunosti od kamena) zapravo je jedna vrsta umetničkog memorijala svim ljudima koji su u ovom periodu izgubili život.

Kada se uđe u prostoriju gde je postavljen glavni program, vidi se ambijentalna instalacija koja je, prema rečima stvaraoca, „po osećaju na granici između medija šopa i religijskog prostora“.

– Glavni rad sa velikim brojem ljudi nalazi se na kraju i neka je vrsta oltara. To je najmonumentalniji rad na kome se nalaze javne ličnosti koje su u ovom periodu preminule, nevezano za kovid. Preko puta njega nalazi se crni oblak koji se pojavio iznad Kliničkog centra u Banjaluci, iz njegove toplane. Isti taj dan kada se pojavio oblak – proljeće 2020 – svi smo bili u karantinu. Tog dana objavljeno je da je u Bosni i Hercegovini, upravo u tom kliničkom centru, preminula prva žrtva kovida. Ovo je neka vrsta posvete tom danu. Koliko oblak deluje lijepo nacrtan u estetskom smislu, toliko i preteće sa tim svojim crtnilom – pojašnjava Miljanović i dodaje da je oblak fotografisala njegova prijateljica.

Delo na kome se nalaze poznate ličnosti je rad nastao u kolaboraciji u kome je umetnik od niza svoji prijatelja iz Južnoafričke republike, SAD-a, Japana, Kine, tražio da mu pošalju javne ličnosti čije su slike mediji komunicirali kad su preminuli.

– Napravio sam kompoziciju svih tih ljudi, jer me umetnost, pored nekog predstavljačkog aspekta, zanima kao moćan inkluzivni društveni aspekt. Umetnost mora da stvara socijalne kondenzacije, da okuplja, a ne da razgrađuje, fragmentira društvo. Zato rad sadrži osobe koje su dijametralno suprotne u etničkom, seksualnom, nacionalnom, političkom, rasnom i svakom drugom pogledu – naglašava Miljanović.

Tim činom graviranja sadržaja na kamenu delo postaje vrsta budućeg artefakta arheologije stvarnosti koju smo mi živeli. Kako kaže, mi u današnjem svetu telefone i laptopove – tehnologiju, koristimo kao skladište memorije, ali u nekom postapokaliptičnom scenariju, ti uređaji ne govore ništa o vremenu u kome živimo.

– Interesovalo me je da na kamenim replikama uređaja uklešem duh našeg vremena – kaže Miljanović.

Upitan o simbolici čoveka, kamena i tehnologije na delima, umetnik primećuje da na prvi pogled izložba deluje visokotehnološki, „kao da smo u savremenom Apple storu“, dok je u materijalnom smislu „primitivna“, jer je postavka izrađena od drveta i kamena, te tehnologije uopšte i nema. Ona je simulirana.

– Izložba je simulacija medijskog skrinšota i postavlja bitna medijska pitanja kada su spomenici u pitanju. Jer, od patosa (zadivljenosti) prema memorijama i spomenicima posvećenim nekome, ne možemo da shvatimo da je naše društvo često izmanipulisano tim patosom. Da u isto vreme besmisleni spomenici koji se postavljaju u društvu generišu (kreiraju) žrtve, jer društvo u tom trenutku postaje žrtva tih spomenika. Zato na jednom od radova piše „Spomenik žrtvama spomenika“ – pojašnjava Miljanović.

On dodaje da izložba u neku ruku sadrži i dozu bosanskog humora jer ih je život, kako kaže, naučio da se svemu mogu nasmejati. Prema njegovim rečima, interesuje ga obrt u umetnosti, te izložba ide korak iza pomenute zadivljenosti (patosa).

– Izložba pokazuje koji su to politički i društveni mehanizmi koji deluju iza patetike i eksploatišu je. Govori o tome koliko je prisutna eksploatacija smrti u ekonomskom i političkom smislu, i koliko društvo biva izmanipulisano sa tim statističkim podacima koji treba da proizvedu određeni strah koji će generisati pre svega kapital. To pre svega važi za druga društva, mi smo ipak primitivnije orijentisani i kod nas je politička moć mnogo jača – konstatuje umetnik i dodaje da se na kraju izložbe, u izdvojenoj sobici – prostoru za kontemplaciju, nalazi antipod crnom oblaku.

– U pitanju je jedan mali oblačić koji doslovno levitira iznad postamenta. Taj rad se zove „In the Cloud“ i on zapravo sažima čitavu koncepciju ove priče: svi naši privatni snimci, slike, naš život, u nekom su „klaudu“ – ljudi kada umru odlaze na nebo. Sve je u nekakvom oblaku – zaključuje Mladen Miljanović.