Umetnik Nemanja Petrić: Evropski čovek je licemerje usavršio do apsoluta

Uoči otvaranja postavke, čačanski umetnik za Danas govori o svom stvaranju koje odlikuje likovno beleženje socijalnih rebusa koje nam društveni sistem volšebno nameće kroz čvrsto formirane paterne. On ne nudi rešenja, ne slika o slobodi, već oslikava fenomene koji svojim prisustvom snažno utiču na oblikovanje naše svesti.

– Ima jedan grafit u Zemunu (Donji grad) koji glasi: „Dan je lud onoliko koliko si i ti“ i taj dan na zemaljskoj polulopti je zaista svakojak. Pregršt analiza iz raznih perspektiva čini da se stekne utisak sveopšteg ludila i u danu i u „noći na zemlji“. Posmatrano kroz razvoj civilizacije stiče se uverenje da je matrica po kojoj čovečanstvo funkcioniše večito ista, ili što bi DŽoni rekao: „Što god da se mijenja isti su ljudi“ – primećuje umetnik.

On dodaje da „u nekom trenutku razvoja (sada) možemo doživeti tehnološki bum i dok svedočimo toj lavini koja se ne zaustavlja, proždirući sa sobom svu svoju decu, shvatamo da i nema nekog velikog pomaka u progresiji svesti“.

– Potrebe vazda ostaju iste. Radnja filma je uvek ista, samo menjamo scenografiju – primećuje umetnik.

Naime, kako zapaža, da bi se u antičkom svetu razvijala misao i stvarala filozofija sveta neophodan je bio komoditet. Komoditet su pružili robovi. U srednjem veku uporedo uz ekspanziju filozofije zapadne Evrope feudalizam pruža nešto blaža robovlasnička rešenja za raju. Desila se Francuska buržoaska revolucija, podseća umetnik, stvaraju se uslovi za razvoj kapitalizma…

– Revoluciju nije organizovao narod, već plemstvo i visoki elitizam onog doba, ne da bi nužno pomogao narodu, već da bi nužno pomogao sebi, u aspiraciji širenja sopstvene moći. Ubrzani razvoj kapitalizma u prošlom stoleću doveo je do nastanka i razvoja egzistencijalizma koji je udario temelje savremene misli. I dok Zapadna Evropa uživa eksploatišući carstvo svojih kolonija, elitizam opet dobija neophodni komoditet za razvoj misli. Tačka. Od svih mogućih čudnovatih osobina koje posedujemo stiče se utisak da je evropski čovek licemerje usavršio do apsoluta – zapaža Petrić i dodaje – Dok potreba za moći ne jenjava, potreba za zagrljajem i toplom rečju čoveka je nikad veća.

– Nemam moć prekognicije i ne mogu daleko da dobacim. Ne znam šta može biti. Činjenica jeste da se svaki minimalni pomak u razvoju svesti događao posle velikih reseta (ratova) – primećuje umetnik.

Upitan koja je njegova potreba, on odgovara da se ona sastoji u tome da likovno beleži društvene događaje kroz prizmu pseudosociologa.

– Možda se negde u mom radu nazire kritika društva, ali namera nije prisutna. Ono što želim da zabeležim jeste stvarnost onakva kakvu je vidim. Kroz svoj likovni izraz nastojim da se igram, da u što većoj meri oslobodim stvaralački duh. Bez humora ne bih u tome uspeo. Igra nam je u svakom segmentu života neophodna. Takva smo bića. U prevelikoj ozbiljnosti često omanemo – zaključuje Petrić.

Prema njegovim rečima, neophodno je podsećati sebe da se sa nama ne završava život na planeti i da generacije koje stasavaju u novom digitalnom dobu nisu nakaradne i čudnovate.

– Različitost je prisutna, ali ona ne treba da plaši, već da se razume – kaže Nemanja upitan za situaciju u umetnosti u sredinama izvan glavnog grada, a koju stvaraju mladi umetnici.

– Družim se i sarađujem sa puno mlađim osobama od sebe i mogu da kažem da imamo pregršt divnih talentovanih ljudi. Potrebno je da neko veruje u njih. Da im pruži šansu, naročito u malim sredinama – ukazuje on.

Govoreći o likovnoj sceni, umetnik naglašava da je prostor za rad svim mladim stvaraocima neophodan nakon svršenih studija, jer nisu svi u mogućnosti da izdvoje novčana sredstva za atelje. Zato je, pojašnjava Petrić, potrebno da opština reaguje i izađe u susret, ali s druge strane, vrlo je važno da se ljudi okupe, osnuju udruženje i tako javno izađu sa konkretnim zahtevima.

– Sličnu stvar smo mi kao ekipa uradili u Čačku. U određenom trenutku javila se potreba za okupljanjem, znajući da kao pojedinci nemamo nikakvih šansi – osnivamo udruženje. Ono super funkcioniše već pet godina. LJudi iz opštine su imali dovoljno razumevanja i na pozitivan način su odgovorili našim zahtevima, dodelivši nam tako prostor za rad. Poenta je biti uporan i pokušavati nebrojeno puta – podseća se Petrić kako su u Čačku umetnici ostvarili svoju potrebu.

Što se generalno ljudskih potreba tiče, on, citirajući Rečnik socijalnog rada, ukazuje da potreba može biti organske, psihološke i socijalne prirode, gde su od onih socijalnih najvažnije potreba za sigurnošću, za ljubavlju, za drugim ljudima, za priznanjem, za ličnim identitetom… I da u najbanalnijem smislu, konačni zbir svih ljudskih potreba, daje konačnu sliku čovekovog sveta.