foto ArhipelagKada sam prišao radnom stolu, ugledao sam avionsku kartu. Na papiru je pisalo moje ime. Destinacija ostrvo Krit. Podigao sam glavu, tešku od taloga alkohola koji se nakupio od sinoćnog opijanja, i počeo da posmatram po redakciji. Svi su obavljali redovne prepodnevne posliće. Onda sam spazio visoko podignutu ruku kako se njiše i pokazuje mi da krenem u pravcu čoveka na vratima jedne od nekoliko kancelarija. Bio je to glavni urednik našeg visokotiražnog magazina. Pošao sam bez mnogo oklevanja.
– Uđi – rekao je i pokazao mi da sednem u fotelju naspram njegovog radnog stola. – Video si kartu?
– Jesam. Nije mi rođendan, a nisam ni pobednik nagradne igre, pa se pitam čemu putovanje na grčko ostrvo?
– Poslovno. Da li znaš ko tamo živi?
– Grci i turisti tokom leta, pretpostavljam.
– Ne zajebavaj, mislim na pisca Sinišu Denića.
– Mislio sam da je mrtav.
– Skoro. Već više od dvadeset godina ni jedno slovo o njemu u medijima. Želim da ga pronađeš i napraviš s njim intervju.
– Zašto baš sad?
– Ovo je razlog – reče i izvadi iz fioke knjigu. – Pogledaj, njegov novi roman! Nakon dvadeset godina ćutanja!
– Vredi li šta?
– U njegovom maniru. Ima dinamiku i priču koja pleni. Postaće bestseler, ubeđen sam.
– Nisam nikad bio oduševljen time što taj čovek piše, tu je i njegov sporni politički angažman tokom niza godina. Imali smo i nekoliko sukoba, polemika. Baš mi ne leži. Daj to nekome drugom, mlađem. Voleo bih da se sunčam i izležavam na plaži, ali zbog njega?! Hvala, ne!
– Ovo nije molba, ovo je tvoj radni zadatak. Odbiješ li, možeš da pokupiš svoje stvarčice, presnimiš fajlove iz računara i napustiš prostor.
– Znači, nemam izbora.
– Ne! Već godinu dana te trpim samo zbog prošlosti i činjenice da se znamo dovoljno dugo. Tri članka i jedan intervju za tri stotine šezdeset pet dana, pa da je i od Hemingveja, mnogo je. Šta misliš, dokle tako? Gledam te kako se dovlačiš bezvoljno, kako sediš za stolom i ne činiš ništa. Deluješ izgubljeno, gotovo beznadežno. Ti koji nisi žalio nikoga. Ti koji si svojim tekstovima bičevao svakog poznatog na estradi. Ti koji si bio bespoštedan i neumoljiv, sediš skrušeno kao monahinja. Neprijatno mi je da te gledam u takvom stanju, i pri tome, uopšte ne mislim na količine alkohola koje si sipao u sebe. Dugo sam razmišljao kako da postupim. Bilo bi potpuno fer i da ti sada kažem da se nosiš do vraga. Ali nešto me koči. Neki utuljeni sentiment. Odlučio sam da ti pružim još jednu šansu. Dakle: ili, ili!
– Kao kod Kjerkegora?
– Baš tako. Vreme je da se središ i napišeš dobar članak. Čitaoci su se uželeli starog, britkog i provokativnog Igora.
– I da se probudim iz ovog usranog mamurluka, zar misliš da će Siniša želeti da razgovara sa mnom?
– U tome je caka. Iznudi razgovor kako znaš i umeš. Nešto treba dobro da te protrese. Imaš koordinate. Snađi se, prijatelju.
Pogledao sam to ostarelo lice. Nije tu više bilo ni traga one ljudskosti iz mladosti. Ispred mene stoji obris čoveka, praznina koja zjapi.
– Ti znaš da bih te najradije oterao u materinu. Ove glupe novine postoje, uglavnom, zahvaljujući meni.
– To znam. Zato te trpim i kada ne činiš ništa. Odavno si zaslužio da te munem u zadnjicu i izbacim kroz prozor.
– Bankrotirao sam.
– To mi je žao što čujem i nudim ti ovu slamku spasa. Završi to ili se više ne pojavljuj!
Izašao sam iz kancelarije velikog šefa.
Strahinja je bio netalentovan pesnik kada sam ga upoznao.
Pesme su mu zvučale arhaično s mnoštvom predvidivih rima.
Međutim, imao je talenat za preživljavanje u svetu krcatom zlobom, baš kao i opskurni Siniša Denić.
Autor je poznati romansijer čiji je roman „Minotaur“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
