Umetnik veći od scene

Nije ni važno poznajete li operu, da li ste ili može biti uopšte niste njen obožavalac – umetničke ličnosti poput Željka Lučića učine vam sve čega se dotaknu toliko neodoljivim i neophodnim za puki život doslovno, da bi u ovom slučaju i čovek najtvrđeg uha te najokorelijeg srca za muziku – momentalno postao preobraćenik! NJegov preobraćenik, da budemo precizniji, i sledbenik takođe. Jer, specijalna pojava Željka Lučića na Svečanom koncertu u čast 60-godišnjice Radio Beograda 2, bio je tako upravo onaj zvezdani časak u kojem su sve zvučne čari moguće a, štaviše, vaše učešće i prisustvo u publici apsolutno podrazumevano i prirodno. Veliki umetnici – posebno vrhunski meštri ljudskog glasa – dopiru do nas nekako najneposrednije i na taj način daleko najdublje uznemiravaju naše misli i čula. Ovaj susret zato bio je okrepljujući, a uopšte ni za dlačicu nadmen ili visokoparan. Željko Lučić mnogo je veći od svega toga, veći bez sumnje od svake scene na kojoj nastupa.

Vratimo li se povodu za ovako izuzetno veče – koncertnoj proslavi 60 godina postojanja Radio Beograda 2 – susrećemo se sa visokom kondicijom Simfonijskog orkestra i Hora RTS, koji su zajedno, sa scene Velike dvorane Kolarca, kao i sa delova leve i desne galerije, pod upravom svog šefa-dirigenta Bojana Suđića, izveli program ne tek samo prikladan za ovu naročitu priliku, već inspirativan i sasvim u duhu ove institucije od radio programa čiji se jubilej obeležava. Počev od šarmantne „Špica uvertire“ Aleksandra Sedlara, koja nas je na duhovit i radostan način, ali i sa mnogo sete, provela kroz uvodne špice nekih od najčuvenijih emisija Drugog programa – a koje su svakako deo naše najkulturnije zbilje i to na duge staze – preko prekrasnog dela „Zujte strune“ Isidore Žebeljan, pa sve do Simfonijske poeme „Rimske pinije“ Otorina Respigija sa njenom neporecivom lepotom, Orkestar i Hor definisali su svoj novi zvuk koji je poslednjih meseci u vrtoglavom uspinjanju, a čiji su bazični kvaliteti osetljivost tona i raspoloženja, pokretljivost u mekom senčenju muzičkog tkiva, kao i dostatna snaga uvek kada je to gromko potrebno.

I tako smo već stigli do drugog dela ove večeri, započetog uzbudljivim i uznosećim izvođenjem „Hora hodočasnika“ iz Vagnerovog „Tanhojzera“ i prefinjenim Đordanovim „Intermecom“ iz „Fedore“, ali je pravi početak zapravo bio sadržan u onom dramatičnom i – humora punom! – tresku vratima, što je označio stupanje na scenu trijumfalnog monarha imperije glasa, po imenu Željko Lučić. Bile to arije Leokanvala, Đordana ili Verdija, svejedno bili ste zapljusnuti okeanom žive pevačke supstance, preobilnom tananošću opojnog muzičkog dragog kamenja, poniranjem u dramu visokog dejstva, sa toliko malo napora, da su vas na kraju ruke bolele od tapšanja u molbi da čujete još i još. Željko Lučić maestralan je jednostavno. Biti u publici za njegov nastup prava je privilegija. Svako ko ga čuje bar jednom, vratiće se ponovo u neku muzičku dvoranu. Dovoljno da iz sveg srca čeznemo da nam dolazi što češće.