„Umetnost je uvek politička“: Saradnici o projektu „Nejednakost kao praksa“ za Danas

U pitanju je performativna instalacija koja će uključiti performanse kao i selekciju radova nastalih unutar grupe sačinjene od devet umetničkih saradnika pod mentorstvom vizuelnog i performans umetnika Darka Dragičevića.

Događaj počinje u petak u 19 časova i nastavlja se u subotu, od 18 časova. Pored predstavljanja izabranih radova iz arhive, događaji će uključiti izvođenja četiri umetničke saradnice: Marine Ćuruvije, Emilije Đonin, Marije Marković i Jovane Stojić.

Događaju u nedelju će se pored tima projekta priključiti njegove spoljne saradnice; performans umetnica i predavačica iz Austrije, Klaudija Hoj / Claudia Heu i Milica Naumov, kustoskinja i antropološkinja.

Cilj projekta ,,Nejednakost kao praksa“ kao i prethodna dva modula ,,Neuspeh kao praksa“; (2017-2018) i ,,Laž i krađa kao praksa” (2019-2020) bazira se na procesima umetničkih istraživanja zasnovanih na ne-disciplinarnim metodologijama, sa specijalnim fokusom na stvaranju kolektivnog tela između umetničkih saradnika.

– To specifično, kolektivno telo nastalo je po principima međusobne saradnje zasnovane na nehijerarhijskim, kritičkim i aktivističim praksama, isključivo kroz procese kao prakse, u kojima je sam čin nastajanja važniji od proizvoda – kaže Darko Dragičević, kreativni direktor, mentor i urednik projekta ,,Nejednakost kao praksa“.

Povodom ovog umetničkog projekta razgovarali smo sa saradnicima.

Upitan kako se u umetnosti „predstavlja“ nejednakost naspram toga kako izgleda u realnom svetu gde svi znamo njene pojavne oblike, Darko Dragičević ukazuje – isto, obzirom da je nemoguće razdvojiti pojam umetnosti od svakodnevnice i onoga što nazivamo ,,realnošću“.

S toga, dodaje on, i načini predstavljanja pojma nejednakosti u savremenom društvu vezuje se za prakse koje proističu iz naših svakodnevnih života.

– Upravo zato umetnost je uvek politička, jer oslikava vreme u kome živimo, a umetničke prakse su potrebe umetnika da izraze svoje stavove prema aktuelnim događajima; onima koji ih brinu, koje žele da podele sa drugima, promene ili poboljšaju, skrenu pažnju javnosti, kritikuju, stvore diskurs, ali takođe da se upravo kroz te prakse povežu sa drugima, i na taj način učestvuju u kreiranju neke zajednice. Tako onda nastaje kolektivno telo, kao neka vrsta otpora sistemu, kao ovo koje smo stvorili unutar projekta ,,Nejednakost kap praksa“ – kaže Dragičević.

O tome koje su nejednakosti u praksi najvidljivije, Marija Marković, umetnička saradnica na projektu ,,Nejednakost kao praksa” ističe da je sata već svima jasno da se one prepliću.

– Verujem da je do sada svima jasno da se nejednakosti prepliću, i jedna drugu uslovljavaju. Kako živimo najsurovije oblike kapitalizma, ekonomska nejednakost najviše uskraćuje mogućnosti. Znamo recimo da je većina žene ili većina Roma siromašnija od većine belih muškaraca. To se isto preslikava na umetnički svet. Tako smo manje plaćeni u tome svetu, naši radovi se manje kupuju ili finansiraju, a i ređe dobijamo prilike – pojašnjava Marković.

Ona dalje konstatuje – To znači da mi moramo mnogo više da se trudimo i da radimo da bi postigli ono što nekima izgleda kao da im prirodno sleduje i to znači da su velike šanse da nećemo od umetnosti dovoljno zarađivati za dostojanstven život.

Što se nejednakosti kao teme u umetničkim praksama tiče, njoj je drago da se sve više umetnica/ka bavi klimatskim promenama i naročito time kako nas one nejednako pogađaju.

– Borba protiv Rio Tinta je taj razgovor otvorila za sve građane. Na izložbi se nalazi fotografija koja se zove “We will coup whoever we want. Deal with it.” To su reči Elona Muska u svađi na Tviteru. Rasprava se vodi oko bolivijskog litijuma i nezakonito smenjenog bolivijskog predsednika i puča koji je potmogla vlada SAD. Tvit je ubrzo obrisan, ali naravno nije ostao nezapamćen. Ta rečenica upravo pokazuje odnos bogatih i korporacija prema volji građana pa i čitavih naroda – naglašava Marković.

Na pitanje kako to da je u 21.veku ova tema i dalje aktuelnost kada smo još s kraja 60.ih imali osvećenje i oslobođenje šire populacije, ili smo barem tako mislili, Zorica Milisavljević, menadžerka projekta „Nejednakost kao praksa“, koordinatorka programa kulture u Goethe-Institutu dvojako odgovara.

– U zavisnosti od ugla gledanja na ovo pitanje možemo da odgovorimo na dva različita načina. Ako posmatramo situaciju u odnosu na postignuto, moglo bi se reći da smo danas jednakiji u odnosu na period pre šezdesetih. Ukoliko situaciju posmatramo u odnosu na ono što nismo postigli, slika se dramatično menja: Količina nepostignutog neuporedivo je veća od količine postignutog – primećuje ona.

Milisavljević ističe da lično zastupa stav da nikada nećemo biti dovoljno jednaki i da je rad na pitanjima nejednakosti podjednako važan kao i pre šezdeset ili sto godina, kao i da će biti podjednako važan i za sto, dvesta ili petsto godina.

– Uvek će neke stare nejednakosti u nekom trenutku najzad postati vidljive, a sasvim je izvesno i da će nova vremena izroditi nove nejednakosti. Pitanje jednakosti je jedno od ključnih pitanja evolucije svesti, kako individualne tako i kolektivne. Verujem da preduslov daljeg razvoja čovečanstva stoji u tesnoj vezi sa fokusom na onome što nije postignuto, uz potpuno uvažavanje već postignutog – ukazuje Milisavljević i kao konačan odgovor na ovo pitanje navodi: Nikada ne smemo prestati da se borimo za jednakost, jedino tako ćemo naučiti kako da poštujemo i volimo sve one različitosti i „ne-jednakosti“ koje nas zapravo čine boljim i humanijim ljudima.

Za kraj smo upitali i šta treba da se „desi“ da bi nejednakost nestala, a Marina Ćuruvija, umetnička saradnica na projektu ,,Nejednakost kao praksa” nabraja: „Empatija. Sluh. Tolerancija“.

– Ne vidim način kako trajno eliminisati nejednakost, ali sam mišljenja da se taj intezitet može ublažiti. Informisanost i otvorenost ka analitičkom preispitivanju tradicionalnih i alternativnih praksi i fokus usmeren na pravi potencijal iz oba segmenta mogu biti neki od koraka ka smanjenu tog inteziteta. Neka se desi takođe što glasnije širenje svesti o tome da je ranjivost zapravo odlika hrabrosti – ističe Ćuruvija.

Na isto pitanje, Emilia Đonin, umetnička saradnica na istom projektu ,,Nejednakost kao praksa” odgovara – Mogli bismo da prestanemo da sebi nabacujemo teret tog radikalnog, prestajanja, nestajanja, prekonoćnog iskorenjavanja i apsolutnog menjanja i da se fokusiramo na to šta možemo da uradimo kako bi za početak smanjili nejednakost.

– Hajde da vidimo kako bi izgledalo prekidanje ciklusa u kojem je jurenje za pretpostavljenim idealima imperaitv. Da usporimo oslušnemo, preispitamo, razmotrimo i pružimo priliku za razumevanje. Verovatno bi tada bilo manje surovo nego sada, što bi bio dobar početak – zaključuje Đonin.