Umetnost ne može da spere krv, ali može da osvetli zločin

Tema predstave je tragični ratni događaj iz 1992, kad je tadašnja crnogorska vlast naredila da se grupa bosanskih muslimana „sa velikim M“, koji su spas od rata potražili u Crnoj Gori, vrati u zemlju iz koje su došli, „ali ne samo da se vrate već i izruče ratnim zločincima koji su izvršili egzekuciju“.

Bračni par Gojer-Broz je istovremeno čitao tekst do tada njima nepoznatog crnogorskog autora Željka Vušurovića i, kako kažu, odmah su doneli odluku da „to mora da se radi“. Pitanje je bilo samo kada, kako i gde.

– U ovom slučaju deportacije, tragično je što su svi ti ljudi izgubili živote, a niko do danas nije odgovarao. Prošlo je više od četvrt veka. Pratila sam suđenja za taj ratni zločin, koji se godinama odvijao u podgoričkim sudovima i suočila se sa sramnim zaključkom njihovog vrhovnog suda u dva navrata – da uopšte nije bilo zločina. Pa, ako ga nema, ne može se zvati ratnim zločinom. Ubistvo preko stotinu ljudi za njih nije bio zločin. Ne razumem to pravosuđe, iako je ono na čitavom Zapadnom Balkanu potpuni vazal vlasti. Ne razumem kako spavaju te sudije posle takvih presuda – pita se Svetlana Broz. Ona smatra da umetnost ne može da spere ljagu i krv devedesetih godina, jer „to može da uradi samo sud, samo zločinci svojim priznanjem, kajanjem, traženjem oproštaja“. „Ali, umetnost može da uključi reflektore i da obasja taj zločin, tu krv. Svaki gledalac nakon predstave, hteo to ili ne, mora sebi da postavi bezbroj pitanja. Naravno, zavisi od toga gde živi. U Crnoj Gori mora da se zapita gde sam bio tada, šta sam radio tada, zašto ćutimo trideset godina o tom činu, zašto, svi znamo da je tako bilo, a od nas 600 hiljada samo jedan čovek govori javno ili krunski svedok, kome na suđenju nisu dali da govori. Ni sudija, ni tužilac nisu dozvolili Slobodanu Pejoviću, krunskom svedoku, da kaže ono što je imao. Morali su da ga dovedu pred sud, ali su ga onda sprečili da govori“, kaže Svetlana Broz.

Brozova smatra da bi ova predstava „trebalo da probudi osećanje empatije i odgovornosti“. „Mi nikada ne znamo koji su to psihološki momenti i kada se ljudi bude. Najteže je menjati svest, ali je moguće na neki način uticati na svest. U to verujem i niko neće izaći sa ove predstave, kao što je ušao u nju“, napominje ona.

Režiser Gojer je prihvatio da radi tekst „sa tendencijom da ljudi spoznaju istinu o zločinu“.

– Na ovim prostorima je problem što postoje različite istine. A istina je jedna jedina, ne mogu postojati različite. Relativiziranje istine je izuzetno veliki problem Zapadnog Balkana. Ovde nije problem samo vlastodržaca, koji skrivaju tu istinu. Bojim se da je ovde problem kompletnih naroda koji pristaju na laž. Boreći se protiv laži o agresiji koja se desila na državu BiH, već sam radio jednu predstavu slučajno ili namerno. Svetlana je autorka teksta „Dobri ljudi u vremenu zla“ i ovo je moj nastavak angažovanja kroz teatar. Čovek se u današnje vreme na različite načine može angažovati. Možete politički direktno delovati, ali mislim da je ova suptilna varijanta kroz teatar daleko svrsishodnija – naglašava Gojer i dodaje da se „ovo nije moglo raditi u Crnoj Gori, nijedan od teatara to ne bi radio, jer je tamo vlast zabranila istinu o tom događaju“. – Isplatili su finansijski porodice žrtava, ali ne daju da se o tome govori. I onda se pojavio direktor Kulturnog centra iz Novog Pazara, koji je istog trenutka rekao da će oni to da rade – podvlači Gojer.

NJega fascinira sastav ansambla, jer „glumci dolaze iz Prištine, Novog Pazara i Sarajeva, iz tri različite države, iz tri različita kulturna miljea“.

– Mislim da je ova predstava na neki način potvrda da pošten svet, posebno iz umetničke sfere, ima dovoljno snage da progovori ono o čemu politika ćuti, književnost ćuti, što je veoma opasno. Publicistika ćuti ili to tretira marginalno. Nisam mogao noćima da spavam dok sam radio ovu predstavu, jer sam stalno pred očima video scene, ne iz moje predstave, jer ona je ipak neki odmak od događaja, nego scene kada te bespomoćne ljude isporučuju njihovim dželatima od kojih su pobegli. Ta predstava je ispit savesti za celi ansambl, za mene lično. Predstava za sve nas je jako stresna.

Svetlana Broz naglašava da je bilo mnogo pokušaja „spoticanja i zaustavljanja dok se predstava stvarala, puno podmetanje klipova u točkove samoj produkciji“.

Gojeru je, za četiri decenije rada, ovo 129. predstava, a najzaslužniji čovek za njenu produkciju je potpredsednik Vlade Srbije Rasim LJajić.

– Kada potpredsednik jedne vlade kaže da će se raditi, to je veliki znak. S druge strane, bio sam osramoćen kao stanovnik Sarajeva. Za sto za kojim smo sedeli Svetlana i ja u Sarajevu, došao je nekadašnji direktor drame sarajevskog Narodnog pozorišta, i rekao „A radite odličan tekst“. On je imao taj tekst, ali nije imao odvažnosti da ga stavi na repertoar u Sarajevu. A nema pozvanije sredine da to igra od bosanske, jer radi se o bosanskim ljudima nad kojima je izvršen zločin. Bio sam posramljen i ne mogu da verujem da ljudi mogu da strahuju u Bosni od crnogorske vlasti. Mafije su povezane u jugoistočnoj Evropi, pa su i umetničke mafije povezane, jer postoje umetnički klanovi, koji su u dogovoru. Ako niko u Crnoj Gori od teatara neće to da igra, ne sme to da igra, onda oni imaju svoje eksponente u Bosni sa kojima dogovaraju stvari. Otpor zlu je bitan, bez obzira gde se desi – objašnjava Gojer i dodaje da je predstava pravljena da se, prvenstveno, igra u ovom krajevima „koji kulturu sećanja ne gaje“. – Ova predstava je aktivan prilog kulturi sećanja. Ovde se gaji kultura zaborava i to u svim sredinama, svuda na Zapadnom Balkanu – ističe Gojer.

Svetlana Broz ocenjuje da je razlog za to „što zaborav podrazumeva mogućnost ponavljanja“. „A svi oni koji su orkestrirali zločine devedesetih su spremni da ih ponove, samo kad im se ukaže prilika da to bude nekažnjeno. Zato pokušavaju da zatrpaju ono što je bilo, da bi mogli da ponove.“ Veruje da će predstava imati problema u svim sredinama u kojima su na vlasti „ljudi koji imaju fašističku ideologiju i koji nisu spremni da se suoče s prošlošću zato što su im bile i ostale krvave ruke“. „Tamo će predstava nailaziti na otpor. Teško mi je da zamislim da se u nekoj zemlji na Balkanu zabrani predstava. Volela bih da vidim Mila Đukanovića da predstavu zabrani u Podgorici novog-starog predsednika i premijera kada je njegov ministar unutrašnjih poslova potpisao i poslao telegram u sve policijske stanice da se svi muslimani iz BiH moraju uhapsiti i isporučiti Karadžićevim koljačima“, oštra je Svetlana Broz.

Gojer ocenjuje da neće lako prolaziti sa ovom predstavom, ali će prolaziti, „tu je kvaka i želim da ona dugo traje“, kaže. On se ne boji osvete umetničke mafije, jer „četiri godine je bio zarobljenik najvećeg logora u Evropi“. „To je grad Sarajevo. Tako da meni ove zabrane, limiti političkog karaktera postaju i smešne. To je kontraproduktivno. Čak mislim da će Milo Đukanović odobriti ovu predstavu da bi se pokazao kao veliki demokrata“, smatra Gojer.

– Na ovim prostorima se svakog dana uvećava laž. I njima odgovara da puste jednu predstavu, jer ona dovede najviše 200 ljudi, a oni vladaju sa stotinama hiljada ljudi. E, tu je razlika. NJima to ništa ne znači, ali znači u emotivnom smislu, jer im neće dati da spavaju kad čuju neke replike, kao što je ona „isti ste kao oni iz devedesetih godina“ – zaključuje reditelj.

Gojer i Brozova tvrde da straha od konsekvenci nema ni autor teksta, koji živi na Cetinju, jer je posao izgubio još 2002. godine zato što je bio protiv režima. On je toliko godina bez posla sa završenom Akademijom dramskih umetnosti na Cetinju i „on je borac, a ne kukavica“.

Još vesti iz ovog grada

Povodom priče o hidžabu: Ministar Zukorlić se obratio direktorki Predškolske ustanove u Prijepolju

Ćamil Sijarić u dvobroju novopazarskog književnog časopisa „Sent“

BNV podržava žalbu kandidata za sudije za prekršaje u Novom Pazaru

Prijepoljska priča o hidžabu i predškolskoj ustanovi