Umetnost po porudžbini

I u prošlosti je stvarana umetnost po porudžbini, i to ona najbolja, tvrdio je Hofer. Mikelanđelo, Leonardo da Vinči i tako dalje, svi su imali mecene i nikako se zbog toga nisu stideli.

Na drugoj strani, mecene se bili bogati i uspešni ljudi koji su znali šta hoće i mogli su to sebi da dozvole. Umetnici su prihvatali njihove porudžbine kao izazov, kao priliku da pokažu majstorstvo, i zahvaljujući toj simbiozi, svet danas može da se divi Mona Lizi ili Mikelanđelovoj kapeli u Vatikanu. Sikstinskoj, hteo je na tren na doda Kamil, ali u momentalnoj mlitavosti je pomislio da je to uzaludni trud – čovek koji zna reč simbioza sigurno zna i da je kapela Sikstinska.

Zašto američka kultura prodire i u najudaljenije zemlje, zašto američka muzika, film, pa i likovna umetnost imaju takav uspeh?

Iza toga ne stoji nikakva politika, nikakvi moćnički pritisci, jednostavno se sviđa mnogim ljudima na svetu i spremni su da to plate.

Da li bi, na primer, Endi Vorhol postao tako slavan da su u negde u Nedođiji u Slovačkoj osnovali muzej? Jer je na svojim slikama nudio popularne ličnosti i stvari, kakve je većina ljudi dobro poznavala. Merilin Monro, Mao Cedung i tako dalje… kad su ljudi na platnu ugledali limenku od najprodavanije paradajz čorbe u Americi, obradovali su se, vidi, i to je umetnost, i konačno ona koju razumemo.

Pikaso – jasno, njegove slike na berzi sa umetničkim stvarima dostižu najviše cene, ali niko ih ne kupuje zato što mu se sviđaju i zato bi da ih okači na zid, kupuju se zato što je to dobra investicija – Pikaso kao umetnički uzor danas je prevaziđeno poglavlje.

Danas smo već drugde, danas će da se probije i pobedi ona umetnost koja će imati šta da kaže najvećem broju ljudi. Tu je, naravno, i pitanje spretne reklame – treba izabrati pogodni proizvod s najširom ciljnom grupom i ne štedeti novac u njegovom propagiranju, investicija će se pre ili kasnije višestruko vratiti.

Kamil je još saznao da danas – Hofer je koristio tu reč tako često kao da su njegovog suseda nakon vekova u ledu upravo otopili i da ga na vremenski pomak treba stalno podsećati – danas se pomalo omalovažavajuće govori o zabavnoj industriji, ali on u njoj ne vidi ništa loše.

Da, industrija, jer što nije na industrijskoj, ekonomski efikasnoj osnovi, u snažnoj konkurenciji nema šansu da preživi – pogledajmo samo kako je Bata nekada svojim fabrikama potisnuo sve sitne obućare, a taj proces je otada nezadrživo išao napred.

I kad o tome razmislimo, zašto umetnost ne bi trebalo da bude zabavna? U demokratiji i umetnost mora da bude demokratska, mora da odgovara ukusu većine, tako da…

Kamil se razbudio iz slatke apatije. „Razvoj se ne može zaustaviti“, klimnuo je. „Ali o tome šta je umetnost ne odlučuje glas većine, to mora da proceni svaki pojedinac, sam za sebe. Uzgred, znate li neke američke fotografe?“

„Pa ne znam“, mladić je upro pogled u daljinu, „trenutno se ne sećam. Fotografija nije moja struka, ja sam studirao medijsku komunikaciju.“

„Alfred Stiglic? Edvard Stajhen?“

Mladić je slegnuo ramenima. „Ništa mi to ne govori, žao mi je.“

„Istina, ni jedan od njih nije fotografisao Merilin Monro“, rekao je, a mladić se nasmejao, glasno, iz sveg srca, čak poskočio na stolici. Kratka naježena kosa ni sada mu se nije pomakla.

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). Knjiga njegovih izabranih novela „Prva i poslednja ljubav“ objavljena je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs