Kako filmovi, serije, rijaliti programi i društvene mreže utiču na događaje u stvarnosti?

Traži se krivac za nesreću koja nas je zadesila. Prvo u školi „Vladislav Ribnikar“, pa u pucnjavi kod Mladenovca.

Kakav je odnos između nasilja i filma? Ima li film zaista tako moćnu ulogu danas i ovde, ili zlo dolazi sa društvenih mreža i iz rijalitija ili nas je stvarnost koju živimo unazad trideset godina dovela do ove crne tačke?

Na pitanje Danasa kako komentariše to što deo javnosti, pored ostalih, pominje i njegov film „Rane“ kao ostvarenje koje je doprinelo nasilju, reditelj Srđan Dragojević podseća na atmosferu koja je vladala na premijeri filma “Rane” dodajući da bi po toj logici u slučaju, ne daj bože, nekog novog rata ovde mogao neko da kaže da je inspiracija nađena u “Lepim selima”.

– Koliko su „Lepa sela“ antiratni film, toliko su „Rane“ „antikrimi“ film – i to je bilo jasno kao dan te 1998. Nakon poslednjeg kadra filma, na premijeri, bio je potpun muk, čitav minut, pre aplauza. Glavni junaci u njemu umiru pre punoletstva. U slučaju nekog novog, ne daj Bože, rata, možda će neko reći da je inspiracija nađena u „Lepim selima“, zar ne? Ali koliko su i jedan i drugi film u 90-im imali otrežnjujuću ulogu jer je film bio najsnažniji medij, danas je, ipak, uticaj kinematografije daleko manji od socijalnih mreža gde su mladi od najranijeg detinjstva izloženi često užasavajućem sadržaju – kaže Dragojević.

Srđan Dragojević: „Mislim da je mnogo važniji izostanak dobrih i pozitivnih primera, učenje empatije i saosećanja, to je nešto u čemu čitavo društvo zakazuje“

On skreće pažnju da tražimo odgovore na pogrešnom mestu jer većina današnje dece ne gleda toliko filmove, njihov svet je TikTok i pate od nedostatka pozitivnih uzora.

– Znate šta, mislim da gledamo na pogrešnu stranu. Meni su najmlađa deca u petom i četvrtom razredu, i u našoj maloj školi smo imali u jednom danu dva incidenta sa težim fizičkim povredama. Učenici šestog i sedmog razreda. Ta deca ne gledaju ni filmove ni TV, njihov svet ja TikTok sa morem zaumnih gluposti i agresije. Mislim da je mnogo važniji izostanak dobrih i pozitivnih primera, učenje empatije i saosećanja, to je nešto u čemu čitavo društvo zakazuje. Pozitivni junaci i uzori su izuzetno važni u tom periodu odrastanja – ističe Srđan Dragojević.

Da li filmovi koji se bave nasiljem utiču na stvarnost bila je tema i emisije programa Radio Beograd 2 u kojoj je učestvovala i dramaturškinja, filmska kritičarka i teoretičarka Vesna Perić, i sama urednica Dramskog programa na Radio Beogradu.

– Kao što smo jutros diskutovali, donoseći jednu vrstu apologije filmske umetnosti, s obzirom na kompleksnost počinjenog zločina, ne možemo reći da su filmovi sa prikazivanjem nasilja direktno provocirali adolescenta – kaže Vesna Perić dodajući da su ostvarenja na koje se najviše upire prstom inspirisana stvarnošću.

– Filmski narativi koji tematizuju nasilje i u kojima su protagonisti antiheroji (u domaćoj kinematografiji – “Do koske”, “Rane”, “Južni vetar”, “Indigo kristal”…) inspirisani su realnim socijalnim miljeom ali u njima zapažamo trodimenzionalnost transgresivnih junaka, jedan oblik moralnog iskupljenja i transformacije. Isto kao što je ljudskoj vrsti imanentno nasilje, tako nam je imanentan i potencijal pokajanja i iskupljenja. Da li su krvavi zločini tokom ratova devedesetih provocirani filmom? Svakako da nisu. Da li je analogna generacija u Jugoslaviji, recimo, početkom osamdesetih nakon gledanja “Ratnika podzemlja” Voltera Hila izlazila na ulice sa pištoljima svojih očeva (oficira ili pripadnika policije) – svakako da ne. Stvar je bila u referentnom sistemu koji nije normalizovao verbalno i fizičko nasilje kao što je to slučaj danas – ističe dramaturškinja.

Vesna Perić: „Ko želi da gleda rijalitije, neka ih posebno plati i gleda “u svoja četiri zida” a ne na nacionalnoj frekvenciji“

I prema njenim rečima, na današnju decu mnogo više i pogubnije utiču društvene mreže.

– Mišljenja sam da na današnju decu i adolescente daleko više utiču društvene mreže na kojima se dele ekstrahovani sadržaji iz rijalitija i tok šouova na pomenutim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u kojima antiheroji postaju heroji. Umetnost promišlja stvarnost, dok je rijaliti programi neprestano kontaminiraju. Ko želi da ih gleda, neka ih posebno plati i gleda “u svoja četiri zida” a ne na nacionalnoj frekvenciji – izričita je Vesna Perić.

A na pitanje kako vidi to što je serija “Crna svadba” žanrovski oblikovana kao horor s elementima fantastike iako je inspirisana stvarnim događajem, Vesna Perić odgovara da se ovo ostvarenje najviše naslanja na temu vanvremenskog zla.

– Što se tiče serije “Crna svadba”, koja nas tematski vraća u vreme YU-socijalizma a progovarajući o vremenu sadašnjem kroz okvire natprirodnog horora i folklorne fantastike, ona je inicijalno inspirisana idejom vanvremenskog, imanentnog zla. No, to zlo svakako na balkanskom buretu baruta ima posebno brutalna obeležja. Masakr u selu Jabukovac 2007. koji je zasigurno bio neposredna inspiracija, navodno je bio potaknut crnom magijom. Ali, čini se da bi došlo do tako brutalnih zločina, do tačke ključanja vodi neprestano podizanje temperature – frustracija pojedinca zasigurno je filovana trodecenijskim jugoslovenskim tragedijama – ratom, NATO bombardovanjima, ubistvom premijera… i drugim traumatskim događajima. Ne zaboravimo ni pandemiju korona virusa – kaže ona.

– Događaji su ti koji iniciraju frustraciju koja će eksplodirati, a ne film ili televizijska serije – zaključuje Vesna Perić.

Nada Sekulić: Problem nije u filmovima. Filmovi su znak, simptom bolesnog društva. Problem je što je naša stvarnost duboko ogrezla u nasilju i što se to na svaki način nadalje podstiče

Sociološkinja Nada Sekulić kaže da je teško naći film u kome nema nasilja, ali da smo mi nasiljem toliko zatrpani da je film teško izdvojiti kao poseban faktor koji je uticao na tragediju koja se desila. Pre je problem u tome što je ovde došlo do normalizacije nasilja.

– Zatrpani smo nasiljem, ne samo ovde, generalno je kultura sve više destruktivna. Vi više ne možete da pogledate film u kome nema nekog ubistva. Rađena su istraživanja da li filmovi koji imaju scene nasilja indukuju nasilje i tu nikako nije moglo da se dođe do konačnog rešenja, jednostavno zbog toga što je nasilje toliko postalo svakodnevno, u filmovima, u svemu onome što se u medijima prezentuje da vi to više ne možete da izdvojite kao nekakav poseban faktor – kaže Sekulić.

Prema njenim rečima, rijalitiji su posebna priča, „predstavljaju negovanje apsolutne pornografije i nekulture“.

– Naše društvo bi trebalo zaista da se probudi. Ja od jutros  idem po autobusima i stidim se maloletnika oko sebe zbog svega ovoga šta smo mi dopustili. To mora radikalno da se menja. Ne može blaže da se kaže. Odgovornost odraslih je izuzetno velika u svemu ovome. Potrebne su radikalne promene, ali mi se ne krećemo u tom pravcu. Radikalna promena nije ako vi snizite tu granicu na 12 godina. Za dete koje je okruženo nasiljem i ima oca koji ima nekoliko pištolja, koji ga neguje i koji ga vaspitava da mu bude normalno da rešava svoje probleme i frustracije načinima koji su zapravo bezosećajni umesto da vaspitava dete tako da ima senzibilan odnos prema okolini. Eto, taj dečak je bio odličan učenik, ali to nije nešto čime se on ponosio. On se ponosio svojom moći, ponosio se time što, eto, ume da puca i ovo je samo posledica cele te priče – smatra Nada Sekulić.

Poseban je problem, smatra ona, to što je vlast upletena u kriminal i što predsednik misli da će snižavanjem krivičnopravne odgovornosti maloletnika sa 14 na 12 godina rešiti problem.

– Ovaj potez predsednika Srbije da će rešiti problem snižavanjem granice, a sama vlast je toliko upletena u kriminal – naravno, to je teško dokazati ali je predmet javnog diskursa. I to sa najgorim, najprimitivnijim kriminalcima, kao što je Belivuk. I to što istovremeno favorizuju i utiču na sudove, na policiju, da budu korumpirani kako bi se održavali na vlasti, to je nešto najgore što je moglo da se desi kao ponuđeno rešenje – kazniti decu više, a prema sopstvenom kriminalu se odnositi sa tolikim stepenom tolerancije – ističe Sekulić podsećajući na sve dosadašnje indicije koje su o tome govorile.

– Upletenost vlasti u trgovinu drogama, minimalizovanje kazni, zavaravanje na sudskim procesima kako bi se utvrdila nečija odgovornost, trgovina oružjem nelegalnim putevima koja je upletena sa krvlju i umiranjem ljudi u različitim delovima sveta. Tolerisanje seksualnog iskorišćavanja maloletnika od ljudi koji su u šestoj, sedmoj deceniji života i u samom parlamentu, nepreispitivanje na ozbiljan način takvih slučajeva… Pa, ja stvarno ne znam šta mi očekujemo, kako ta deca da se ponašaju? Problem nije u filmovima. Filmovi su znak, simptom bolesnog društva. Problem je što je naša stvarnost duboko ogrezla u nasilju i što se to na svaki način nadalje podstiče – zaključuje Nada Sekulić.