Umetnost ravna sudbini

Era, kako ga je većina zvala, živeo je i radio u ovom prostoru od oko 20 kvadrata, koji mu je dodelio ULUS posle mnogo godina, dok je dobar deo mladosti, prema sopstvenim rečima, proveo kao beskućnik.

Stevan Vuković ističe da je jedina uloga koju je Era želeo da izvodi bila „uloga umetnika“.

– Jedina uloga koju je želeo da izvodi bila je uloga umetnika koji u svakoj potencijalnoj situaciji svoje okružje može da pretvori u scenu, a svaki lični odnos u saradnju na stvaranju specifične vrste umetničkog rada, koji je on nazivao ‘art sešnom’. Za njega su, kako je to sam vrlo precizno definisao, „izložbene postavke bili materijalni relikti neponovljivih mentalnih i telesnih akumulacija u kojima performans nije bio puko sredstvo izražavanja životnih impulsa, već način na koji se životni impulsi uvode u neprekidan performans“ – konstatuje Stevan Vuković.

Istoričar umetnosti Ješa Denegri kaže za Danas da je iza Ere ostalo veliko delo i da je on, uprkos tome što je pripadao neformalnoj grupi šestoro umetnika okupljenoj oko Studentskog kulturnog centra, ipak predstavljao inokosnu pojavu.

– Era je bio deo famozne priče oko Studentskog kulturnog centra sa Marinom Abramović, Rašom Todosijevićem, Gergeljem Urkomom, Nešom Paripovićem, Zoranom Popovićem. Njegovi čuveni radovi su performansi s oblepljivanjem ogledala, pa oblepljivanje same Marine Abramović, zatim svi oni njegovi radovi u kojima je prenosio šahovske partije u šeme kojima je određivao prostor – dakle, jedno golemo delo. Svi su u toj neformalnoj grupi bili individualisti ali on je bio malo drugačiji i jeste bio inokosna pojava jer se manje od ostalih kretao u međunarodnim krugovima i kao dečak se probio sam iz okoline iz koje je potekao – kaže Ješa Denegri.

Prema njegovim rečima, Era Milovojević je bio dinamičan od samog početka pojave novih umetničkih praksi.

U intervjuu koji su sa Erom vodili Milica Pekić i Stevan Vuković, ovaj pionir konceptualne umetnosti objašnjava da on za razliku od ostalih protagonista ove scene smatra da koncept dolazi na kraju, odnosno da proizilazi iz potpune posvećenosti umetnosti.

„Umetnik živi život kroz umetnost. To je ravno sudbini“, kaže Era.

U ovom intervjuu govorio je i o svojim radovima, o tome kako se mnogima od njih gubi trag, o tome kako on definiše performans, kako ga je Marina Abramović nazvala „našim Marselom Dišanom“, o uspesima svojih kolega i sve to bez imalo ogorčenosti.

„Ja sam 20 godina bio na ulici. Kad sam napravio taj performans sa Marinom, ja sam posle toga spavao na stanici na kartonskim kutijama. E, to Bojana, Biljana, Marina i ostali ne znaju jer ja sam to sve uvek sakrivao. Pokojni Čanković, fotograf iz Centra, uvek je govorio: ‘Ja na Slaviji, vidim tebe, ja na Kalemegdanu, vidim tebe’. Stalno me sreće. Zato što sam ja neprekidno hodao da ne bi ljudi ikada ukapirali moju situaciju jer sam znao da to može posle da ima neke druge posledice. Očuvao sam sebe“, ispričao je Era Milivojević u tom intervjuu.

Njegov nezavisan način života, moglo bi se reći, bio je inspirativan Svetislavu Basari, koji ga pominje u dva svoja romana – „Mein Kampf“ i „Kontraendorfin“. U ovom poslednjem, nagrađenom Ninovom nagradom, kad slikar Stojković pripoveda, on kaže da je Era Milivojević za njega bio oduvek enigma koja je i u njemu samom budila nedoumice – da li je on sam u užičkim streljanjima bio ili nije bio streljan i da li je, kad se pokazalo da nije streljan, pomerio s pameću ili nije.

„Pomišljao sam ponekad – najčešće u trenucima kad sam mislio da nisam skrenuo pameću, reče Stojković – da je konceptualizam Milivojevićev prirodni habitat, da tu suštinski i pripada, ponekad sam ipak – u trenucima kad sam maltene bio siguran da sam pomerio s pameću – mislio da Milivojević konceptualizmom prikriva staro majstorstvo i time ga čuva od profanacije…“, kaže Stojković u „Kontraendorfinu“.

Prema rečima ovog Basarinog junaka, bivalo je opet sumornih dana kada je Milivojevića sumnjičio da ne ume da crta ni kvadrat ni krug i da se kao slikar predstavlja iz snobizma i koristoljublja.

„Te pak sumorne dane smenjivali su vedriji dani u kojima mi je intuicija došaptavala – mada nijednog trenutka nisam bio siguran da li me obmanjuje – da je Milivojević u stanju da kičicom zabodenom u dupe naslika ‘Devojku sa bisernom minđušom’, možda i bolje od Vermera, ali da iz nekog razloga neće“ – konstatuje, između ostalog, Stojković, junak Basarinog „Kontraendorfina“.

Istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja Maja Ćirić, koja je nedavno sarađivala sa Erom Milivojevićem, izjavila je za portal SEEcult.org da je on svakodnevno živeo svoju umetnost, a da se svog imena Slobodan odrekao zbog Slobodana Miloševića.

– U ULUS-ovom spisku članova bio je zaveden kao Slobodan, to mu je izrazito smetalo jer se zbog Slobodana Miloševića svog imena odrekao devedesetih. Zato smo i na otvaranju izgrebali zajedno to ime sa spiska umetnika na zidu. U životu sam kao kustos puno umetnika posetila u ateljeu da bih se bolje upoznala sa njihovom umetničkom praksom, ali sam u poslednjim razgovorima bila iznova fascinirana genijalnošću koju je u sebi nosio kao umetnik. Nažalost, za takve genijalce retko za života institucije imaju sluha. Svaka njegova rečenica, svaka fotografija, bile su neprestani performans – živeo je u svom ateljeu. I način na koji je otišao, u snu i sam, čekajući na nas da otkrijemo njegov odlazak, čin je za sebe – rekla je Maja Ćirić za SEEcult.

Ona je dodala i da se nada da će „naše ogoljeno i gramzivo društvo prepoznati značaj očuvanja legata Ere Milivojevića i da smatra velikim propustom što MSUB nije realizovao njegovu retrospektivu, kako je svojevremeno bilo planirano“.

– Žao mi je što se za to nismo pobrinuli za njegovog života i kako je on želeo, jer je on ipak začetnik konceptualne umetnosti čija će dostignuća tek sada pokazati koliko su velika. Nadam se da će se formirati neka komisija koja će zaštititi njegove interese i zaostavštinu, a koja nije za života dovoljno bila analizirana i zastupljena, zbog podrazumevanja, ako ne već i zbog institucionalnog nemara – istakla je Ćirić za SEEcult.

Slobodan Era Milivojević rođen je 1944. godine u Užicu. Diplomirao je 1965. godine na Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, a zatim na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1971, na odseku za slikarstvo, u klasi prof. Stojana Ćelića.

Kao jedan od glavnih protagonista nove umetničke prakse, pronalazio je svoj izraz u performansu, slici, kolažu, foto i video instalacijama. Njegova umetnička praksa definisana je najčešće terminima „dematerijalizacija umetničkog dela“ i „ponašanje umetnikovog subjekta“.

Milivojević je dobitnik više nagrada, među kojima su Nagrada Grada Beograda za 2005. godinu i nagrada 39. Oktobarskog salona (1998).

Muzej savremene umetnosti u Beogradu je na svom sajtu naveo da je Era Milivojević od početka sedamdesetih godina XX veka delovao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, gde je realizovao brojne umetničke akcije i performanse.

Konceptualne premise na kojima je zasnivao svoju umetničku praksu izražavao je kroz raznovrsne medije. Prvu značajnu samostalnu izložbu pod nazivom „Naivna slika“ Milivojević je realizovao 1976. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Takođe, učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u organizaciji MSUB.

U kolekciji Muzeja čuva se više Milivojevićevih dela u različitim medijima: „Prvi performans (oblepljivanje umetnika)“ (1971), „Dezeni; namera, cilj“ (1971), „Slika promena“ (1981), „Oblepljivanje ogledala“ (1971-1985), kao i rad „Crno i belo oko“ (1995), koji je trenutno predstavljen na izložbi „Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993-2019“.

Crno i belo oko

U znak sećanja na Eru Milivojevića, MSUB je na svom sajtu, prvi put na našem jeziku, objavio kratak tekst umetnika pod nazivom „Nepokretne slike“, refleksiju njegovog rada u mediju fotografije, s posebnim osvrtom na foto-instalaciju „Crno i belo oko“.

„Prvi fotoaparat Olimpus kupio sam u Londonu. Tako sam počeo da snimam gradove, urbane prostore. Povezujući jednu fotografiju s drugom koje se mogu ređati kao lavirint bez početka i kraja, napravio sam foto-instalaciju. Konceptualna istorija Nepokretne slike je sublimacija prethodnih ideja: Slike promena, Art-session-a, itd.- (…)

„Rad ‘Crno-belo oko’ dokument je o Beogradu u periodu devedesetih godina XX veka. Mapiran je crno-belim fotografijama snimljenim analognim Canon aparatom. Ono što je dragoceno na fotografijama su demonstracije u Beogradu tokom devedesetih. Na jednoj od njih je fotografija osobe ubijene tokom demonstracija. Rad je memorisanje, akumulacija, selekcija, i vizuelizacija. Kompoziciju čine fragmenti koji se grupišu na različite načine menjajući ideju.

Kod postavke foto-instalacije, potrebna je najveća moguća distanca u prostoru da bi lavirint bio apstraktan kao i ‘beli lavirint’ pozadine između fotografija. Kretanjem prema njemu postepeno se otkriva sadržaj. Tada se otvara svet figurativnog i realnog i vizuelne informacije kao saznanje.

Beograd se potpuno razlikuje od svih ostalih gradova koje sam snimao“, reči su Ere Milivojevića.