Umorno telo ne laže

(Istini za volju, treba reći da se stavovi druge faze Vitgenštajnovih istraživanja mogu uzeti za racionalno polazište najdalekosežnijih istraživanja u govornom teatru druge polovine dvadesetog veka – teatru kao jezičkoj igri.)

Koreograf, dakle, ima ono mesto reditelja s kojeg bi se mogla stvoriti predstavu ni o čemu, čemu je bezuspešno težio Flober, a što je nemoguće s rečima.

Ples u polje teatra uvodi ili jedan zaboravljeni, stari, ili nepoznati, sasvim novi svet. Da li je tu reč o zaboravljenom (Hajdeger) ili o neiskušenom (Sartr) – to zavisi od svetonazora koreografa i plesnog ansambla, a razlika je značajna.

Koreograf plesni pokret uvodi kao hijeroglif koji predstavlja ono što bismo mogli i inače reći, ali proširuje referencijalno polje, ili, pak, kao pokretni piktogram kome nema jezičkog ekvivalenta te je utoliko s onu stranu dobra i zla.

Navika gledaoca da „čita pokret“ plesača kao rečenicu izraženu drugim sredstvima, ono je protiv čega bi trebalo da se bori koreograf. Naravno, to ne znači da većina koreografskih predstava nije upravo to – iskaz preveden u pokret, što je ispod nivoa (estetskih) mogućnosti plesa.

Koreografija je samo u izuzetnim prilikama bez muzike ili bez zvučnog efekta. Muzika i/ili zvuči efekat mogu se tretirati na dva međusobno oprečna načina. Ili zvuk izvire iz samog pokreta, ili, pak, pokret iz muzike. Ili telo pokreće muziku, ili muzika pokreće telo.

U prvom slučaju, kad muzika izvorište ima u telu, kad je ona samo muzički efekat pokreta, čovek je u centru sveta, a instanca transcendentnog je ukinuta (Kririku društva treba početi od kritike neba, kaže Marks).

U drugom slučaju – u kojem je mogućnost pada u ilustrativnost prevelika, ali to nije nužno – označitelj je ono transcendentno, i u tom slučaju, u najboljem slučaju, imamo pred sobom takozvano ritualno pozorište.

Ono što, međutim, u svakom slučaju pleni publiku koreografske predstave jeste nepatvoreno umorno telo izvođača koje ne može a da ne „govori“ istinu. Pina Bauš je jednom prilikom rekla: „Umorno telo ne laže“. To je ta odanost koreografisanog pokreta gledaocu, koju on sasvim retko zatiče u govornom teatru, naročito kad je u pitanju repertoarsko pozorište.

Stoga nije nikakvo čudo da su na 38. Internacionalnom festivalu alternativnog i novog teatra (Infant) u Novom Sadu najzastupljenije plesne predstave. Koreografisan pokret je ono drugo pozorišta.

Predstavom Bitef teatra „Alfa Boys“, zasigurno jednom od najboljih u protekloj sezoni na beogradskim scenama, u koreografiji Gaja Vajcmana i Ronija Havera, započeo je ovogodišnji Infant.

Nezajažljivi libido šestorice mladića u najrazularenijim godinama, ovde je artikulisan u pokrete koji, polazeći od navike raspupelog tela da se u uskraćenosti ispolji kroz agresiju i stvori „nedoličnu“ situaciju, prelazi u nešto sasvim drugo, neočekivano i neponovljivo, u otvoren sistem znakova, kao što i muzika na sceni najpre pokreće tela da bi potom tim istim telima bila pokretana.

Bubanj koji dominira u muzičkim kompozicijama Elada Koena Bonena tela igrača Nikole Tomaševića, Strahinje Lackovića, Milice Pisić, Uroša Petronijevića i Đorđa Makarevića pokreće iz genitalnog centra, kao što tvrde svi oni neevropski igrači čije plesove pokreću upravo udaraljke. Uvođenje bubnja, tog instrumenta progonjenog iz evropske muzike i rezervisanog samo za vojne orkestre – što nam kazuje o suspenziji erotskog i njegovoj sublimaciju u tanatos militarizma – donosi radost pokretima, oslobođenim, dakle, od „kaznene politike“ super ega.

Kad se u predstavu umeša drugi instrument, klavijaturni, onda cerebralno stupa na snagu potiskujući želju, što je izvanredno prikazano u sceni sa telima u ormaru.

U predstavi „Vreme ridanju“ grčke trupe Zita, koreografkinje Iris Karajan, izvođačice Kara Kocali i Marilena Petridu, na malo prostora, kao u nekoj neznatnoj tački u okruženju nezajažljive tame, sve vreme su ili na kolenima ili su polegle. Ta pozicija plesačica „na četiri noge“ suprotna smislu plesa da izvođačicu/izvođača odvoji od tla kao homo volansa – od zavičaja, od svake definisanosti bitka nečim izvan njega samog – pokazuje dve osobe u animalnoj fazi koja još nije dostigla nivo govora. Muzika Nikosa Veliotosa ekstenzija je rudimentiranih zvukova režanja i laveža.

„Insomnia“ je predstava holandske trupe Tela Iračana (The Company Iraqi Bodies) koreografa Muhanada Rašida koji je i izvođač, uz Amara Kola, Ines Almeide i Lotus Ede. Zvučni efekti Benžamena Dilaka ovde na tela naležu kao teški žrvanj koji ih melje bez prestanka. To je predstava koja, bez pada u ilustrativnost, uvodi onaj transcendentni imaginarni objekat kao realni, a u čijem prisustvu svako telo trpi krivicu i zaslužuje patnju. Dato vreme je vreme korote i ropstva. Koreografija predstavlja zatvoren sistem pokreta u kojem su svi lako prebrojivi a besomučno se ponavljaju, bez obzira na to da li je telo u snu ili na javi nesanice.

Predstava „Projekat 10 minuta“ grupe En-Knap iz Slovenije, prema konceptu osnivača grupe i spiritusa movensa Iztoka Kovača, sastoji se od pet delova koje je, ponaosob, stvorilo pet koreografa: Laslo Hudi, Edvard Klug, Olga Pona, Ivica Buljan i Iztok Kovač. Plesačice i plesači su: Evin Hadžiljević, Ana Štefanec, Luk Dan, Đula Čerpeš i Tamaš Tuza.

Pokretana bez zvuka, proizvodeći ga zatim, ali i obratno, pokretana muzičkom frazom, u sinesteziji klasičnog baleta, slobodnog pokreta i kung fua – gde se pokreti borilačke veštine koriste ne da bi se povredilo drugo telo, nego kao potpora nekom novom i čvršćem zajedništvu lišenom interesa – tela su ozarila scenu. I kada bismo, za onih nekoliko časaka u mraku i tišini, čuli njihove kretnje – bio je to bljesak svetlosti.

Sa čovekom u središtu sveta, bez ikakvog transcendentnog nad glavom ili za vratom, ova predstava je transcendirala postojeće i predočila nam ne samo istinu (umornog) tela nego i telo istine.