Umreženi svet

Ljudi su većinom putovali retko ili nikad, a svakako ne u udaljene predele ili čak u strane kulture; usled tadašnjih socijalnih, političkih i ekonomskih uslova, kao i nedostatka infrastrukture, široka mobilnost bila je potpuno nemoguća.

Bilo bi, dakle, nesmotreno od strane globalnih istoričara kada bi prevideli mnogobrojno sedelačko stanovništvo u ime svoje aktuelne preokupacije kretanjima i fluidnošću.

U tome ima i izvesne ironije: putnici i nomadi bili su žrtve procesa globalizacije – a sada je sedelačko stanovništvo, koje ne menja mesto boravka, ono koje je zanemareno i plaća istoriografsku cenu.

Jedna od prećutnih posledica ove pojave je privilegovanje uloge društvenih elita u nekim globalnoistorijskim tekstovima.

Naravno, bilo je i ropstva, i prebacivanja jeftine radne snage iz Azije, i masovnih migracija.

Ali u mnogim prikazima ključna uloga pripala je obrazovanim putnicima u daleke zemlje, učenim ljudima koji su mogli da prenose svoja iskustva iz udaljenih područja, onim malobrojnima koji su svoju globalnu osvešćenost mogli da pretoče u reči i stave na papir.

Gledano na duge staze, globalnoj istoriji će koristiti ako se okrene i drugim socijalnim grupacijama – uostalom, čak i oni koji skoro nikad nisu menjali mesto boravka bili su pod uticajem širih procesa.

Nije teško predvideti da će istoričari najzad početi da preusmeravaju pažnju, i to sve više, na sedelačku, autohtonu i manje privilegovanu populaciju.

Setimo se samo više od 100 miliona pripadnika marginalizovanih grupacija iz planinske oblasti Jugoistočne Azije koju su istoričari nazvali Zomija.

Već vekovima ove grupacije izbegavaju integraciju, kloneći se institucija i eksploatativnih odnosa koje kontroliše država.

Ovakve grupacije – „izbeglice iz modernog doba“ – trenutno su gotovo sasvim isključene iz narativa o globalizaciji.

Uopšteno rečeno, društvena nauka globalizacije na prvo mesto je stavila mobilnost, uzdižući protoke robe, stanovništva i ideja.

Tokovi, shvaćeni kao trajni obrasci kretanja, postali su glavna metafora u stručnoj literaturi.

Ali, iako je potrebno proučavati tokove, potrebno je da budemo svesni i problema i prepreka.

Neki od omraženih procesa teritorijalizacije nisu rezultat tvrdoglavosti ili nedaća i patnje koje je donela gusta globalizacijska mreža.

Treba ih posmatrati kao odgovore na globalnu integraciju; uspon nacionalne države, najbolji je primer predstavljao je reakciju na globalne pritiske u XIX veku.

Obično su ta dva procesa išla zajedno.

Kad je otvoren Suecki kanal 1869. i time drastično skraćen put između Britanije i Indije, novi vodeni prolaz primorao je karavane i jedrenjake da stoje i čekaju.

Oblici ubrzavanja i usporavanje međusobno se, dakle, uslovljavaju.

Zašto se neki oblici znanja nikada nisu prenosili?

Zašto neke ideje nisu prenete – čak i kada su to politički infrastrukturni uslovi ne samo omogućavali već čak i podsticali. Uzmimo samo jedan primer, priču o biljci crvena ptica raja.

Crvena ptica raja koristila se kao kontracepcijsko i abortivno sredstvo u Latinskoj Americi i na Karibima.

U XVIII veku robinje su saznale da cvet biljke ima to svojstvo, pa su ga primenjivale radi pobačaja, da se dete ne bi rodilo kao rob.

Ipak, to znanje je opstalo samo na tom području, čak i nakon što se karipska oblast blisko integrisala u kapitalističke strukture atlantske privrede.

Prevod s nemačkog: Dragana Miljević

Autor je poznati nemački istoričar čija je knjiga „Šta je globalna istorija?“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.