Umrla je Luiz Glik, dobitnica Pulicera i Nobelove nagrade za književnost: ‘Izazivala nas je da napustimo najveću zabludu detinjstva‘

Rođena Njujorčanka, koja se smatra jednom od najvećih osoba američkog pesništva, dobila je Nobelovu nagradu 2020. za „svoj nepogrešiv pesnički glas koji strogom lepotom individualno iskustvo čini univerzalnim“.

Time je postala 16. žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Glück je dobitnica i najuglednijih američkih književnih nagrada, među kojima Pulitcerove nagrade i Nacionalne književne nagrade.

Poslednjih nekoliko decenija Luis Glik je u vrhu savremene američke poezije i smatraju je, još od 1970-ih, jednim od vodećih glasova, najoriginalnijih, među savremenim pesnikinjama, podseća Jutarnji list.

Nobela je dobila 2020. godine, a kako se pisalo: „zemlji u kojoj je Donald Trump dogurao pred sam kraj mandata, Nobel njihovoj pesnikinji mnogima je znak nade“.

Kada je dobila Nobela, Jutarnji list je razgovarao s pesnikinjom Anom Božičević koja dobro poznaje njn rad.

Ona je tada između ostalog rekla:

„U Trampovoj Americi ova pobeda pesme jedne žene koja neumorno gleda spram univerzala i večnosti služi kao retki korektiv bezobzirnoj realnosti. S druge strane, socijalno angažovani pesnici pitaju se koliko za njih u stvari može progovoriti njena apstraktna pesma koja se ori iz kula Ivy League.
Na studiju na Hunter Collegeu, Luiz  Glik je posetila moju kreativnu radionicu, i dobro se sećam burnih, angažovanih reakcija studenata i slušalaca njenog čitanja. Prirodna, nezaboravna poezija Luiz  Glik progovara iz nekog unutarnjeg proročišta, a na nama je da se otvorimo njenoj viziji.“

Spisateljica Katja Grcić uz stih iz pesme „Moonless night“:“Such a mistake to want clarity above all things“ (Tako je pogrešno težiti jasnoći povrh svega) kazala je : „Luiz Glik nas izaziva da napustimo najveću zabludu detinjstva, onu da se ljudi dele na dobre i zle – otkriva nam da mogu biti oboje, i nežni i okrutni, i slepi i dalekovidni. Ta je spoznaja bolna, ali preko potrebna. Vreme je da kao društvo konačno sazremo za stihove poput njenih“, zaključuje Katja Grcić, navodi za Jutarnj list.

Luiz Glik je autorka brojnih zbirki poezije, među kojima se izdvajaju pre svega „Divlji iris“ za koju je 1993. osvojila Pulicerovu nagradu, te „Verna i vrla moć“ (2014), za koju je dobila Nacionalnu nagradu za književnost, „Pesme 1962-2012“, kao i „Kuća u močvari“ (1975), „Ahilejeva pobeda“ (1985), „Ararat“ (1990), „Sedam doba“ (2001), „Averno“ (2006), „Seoski život“ (2009).

Napisala je i dve knjige eseja o poeziji, „Dokazi i teorije“ iz sredine devedesetih godina i „Američka originalnost“ (2017).

Kritičari hvale jezičku i stilsku preciznost i osećajnost u njenim pesama, ukazujući na to da su joj teme usamljenost, porodične veze, detinjstvo, ugašene ljubavi, razvod, traume, požuda, priroda i smrt. Ona sama više puta ukazivala je na uticaj psihoanalize u njenoj poeziji, a kritičari su u njenim stihovima prepoznavali i uticaje objektivista iz tridesetih godina prošlog veka, kao i Emili Dikinson, Roberta Lovela i Rajnera Marije Rilkea, piše Nova. rs

Luiz Elizabet Glik rođena je 1943. godine u Njujorku, u porodici Jevreja poreklom iz Mađarske.

Njeni roditelji, ljubitelji književnosti, odmalena su je upućivali u grčku i rimsku mitologiju i klasične priče i legende, što će se vremenom odraziti i na njenu poeziju.

U mladosti se borila sa anoreksijom i provela je šest godina na terapijama, što joj je otežavalo redovno školovanje.

Počela je da piše još u detinjstvu, a nakon koledža se upisala na Univerzitet Kolumbija, ali je napustila studije i nakon toga se izdržavala radeći kao sekretarica.

Posle prve zbirke poezije, „Prvorođeno“ (1968), usledio period „spisateljske blokade“ sa kojom se, kako je rekla, izborila kada je počela da predaje poeziju na koledžu Godar u Vermontu.

Iskustva iz tog perioda bila su osnova njene sledeće zbirke pesama „Kuća u močvari“ (1973), koju većina kritičara smatra delom u kojem je pronašla svoj glas.

Naredna zbirka usledila je tek 1980. godine, pod nazivom „Figura što silazi“, u kojoj je i jedna od njenih najpoznatijih pesama „Udavljena deca“, zbog čega je optuživana i da je „mrziteljka dece“.

Sredinom te decenije oglasila se i nagrađivanom „Ahilejevom pobedom“.

Teško pogođena smrću oca, napisala je stihove za zbirku „Ararat“ (1990), za koju je kritičar „Njujork tajmsa“ Dvajt Garner napisao da je to „najbrutalnija i tugom ispunjena knjiga američke poezije objavljena u poslednjih 25 godina“.

Tri godine kasnije usledila je i njena najpoznatija zbirka, „Divlji iris“.

Pesme u toj knjizi, u kojima cveće iz bašte razgovara sa baštovanom o prirodi i životu, kritika je dočekala rečima da se radi o „poeziji velike lepote“, važnom knjigom i „njenom ključnom delu“.

Na teroristički napad u Njujorku septembra 2001. godine, pesnikinja je odgovorila poemom „Oktobar“, u kojoj se bavi traumama i patnjom.

Luiz Glik je u novom milenijumu bila pisac-rezident na Jejlu, gde je predavala engleski jezik i književnost, a objavila je i zbirke „Averno“ (2006), „Seoski život“ (2009) i „Verna i vrla moć“ (2014).

Američki predsednik Barak Obama odlikovao ju je 2015. godine nacionalnom medaljom za humanističke nauke i umetnost.

Na pitanje u jednom intervjuu iz 2006. godine da li joj je zbog nekih pesama neprijatno, kada ih pogleda sa te distance i sa tim iskustvom, Luiz Glik odgovorila je potvrdno.

. – Da, postoje pesme koje mi se više ne dopadaju. Drugačije je. Zbog svoje prve knjige, „Prvorođeno“, osećam se postiđeno, iako sam na nju bila neverovatno tada ponosna. Mislila sam da je prosto savršena i sjajna. Sad kada se osvrnem na nju, mislim da je tanka i bez forme, prepuna želje, štaviše pokretana željom da se piše. Bilo mi je potrebno otprilike šest godina da napišem sledeću knjigu, „Kuću u močvari“, i mislim da sam od tog trenutka voljna da na njih stavim svoj potpis – kazala je tada pesnikinja. piše Nova. rs. 

Luiz Glik dobitnica je svih važnijih nagrada za poeziju u Americi, a Nobela je dobila 2020. godine. Predsedavajući Nobelovim komitetom Anders Olson pohvalio je njen „iskren i beskompromisan“ glas, koji je „pun humora i oštre mudrosti“.

– U njenim pesmama osluškuje se šta je ostalo od snova i iluzija, a niko ne može da bude jači od nje u suočavanju sa sopstvenim iluzijama. Ali, iako Glikova nikada neće poricati značaj autobiografskog, nju ne bi trebalo smatrati ispovednom pesnikinjom – rekao je tada Olson.