Nadrealizam nikad neće izaći iz mode: Una Popović povodom izložbe “Aktivitet: 100 godina nadrealizma”

Ova izložba deo je šireg istoimenog projekta u kome uz MSU učestvuju Muzej primenjene umetnosti i Institut za književnost i umetnost.

Uz autorku koncepta i idejnog rešenja, prof. dr Sanju Bahun sa Univerziteta u Eseksu u Velikoj Britaniji, kustoskinje izložbe iz Muzeja savremene umetnosti su Aleksandra Mirčić, Una Popović i Žaklina Ratković.

O izložbi razgovaramo sa Unom Popović, jednom od kustoskinja, koja je u Muzeju savremene umetnosti kustoskinja Zbirke fotografije, filma, videa i digitalnih medija.

Izložba je pripremana kroz studiozan istraživački rad tokom godinu i po dana. Kada govorimo o zbirci fotografije, filma, videa i digitalnih medija, u kojoj meri su se vaša saznanja “poklopila” sa prethodnom predstavom o obimu i sadržaju kolekcije MSU, a sa druge strane – čime ste bili najprijatnije iznenađeni?

U Zbirci fotografije, filma, videa čuva se deo legata umetnika Stevana Živadinovića – Vana Bora, oko 50 fotografija koje je umetnik poklonio Muzeju krajem osamdesetih godina. Fantastična zbirka fotografija sa početka veka autoportreta i portreta drugih umetnika – saradnika, i serija fotograma koji su nastali nešto kasnije 80-tih godina. Uvid u ove fotografije značajan je zbog dvostrukog sagledavanja: nailazimo na dokumentarne reference, na saradnike i vreme, a fotogrami (koji podrazumevaju drugaciji način pravljenja fotografije bez upotrebe kamere, stavljanje objekata na fotopapir pa onda prostim osvetljenjem dobija fotografija, kao zapravo neka vrsta ručnog foto-asamblaža) predstavljaju realnu nadrealističku misao, izvod novog, automatskog, unutrašnjeg kroz medij fotografije čemu ona nije bliska, jer pre svega tehnološki teži da bude precizan medij.

Publici će biti zanimljivo da oktrije tu dualnost koju fotografija nosi. Meni je uvek interesantno ispočetka sagledavanje tih malih original fotografija koje su autentično izrađene u dimenzijama 8x6cm. Otkriva se jednako bitno saznanje, da je fotografija kod nadrealista težila da postane osnovni znak nadrealizma samog iako, bar što se tiče srpskog nadrealizma, oni u početku toga možda i nisu bili svesni. Jer nadrealisti za koje možemo pre svega reći da su literarci/književnici/ pisci, za njih je fotografija postala tekst za sebe, ona je referenca na pisanje, kodirani znak realnosti, predstava neodređenog i podvesnog.

Da li biste mogli da izdvojite par vama lično naročito interesantnih dela?

Fotografija Vana Bora “Morske dine” koja predstvlja predeo, ali vrši aluziju na žensko telo. Kod nadrealista prikaz žene je uvek enigmatičan, i odnos prema ženskom telu je uvek blago erotski, te tako ovde u pejsažu prepoznajemo obline ženskog tela, i uvek su te otvorene i zatvorene aluzije znak igre, mašte, inteligentno prikazivanje stvarnosti i svakodnevice u kojima se krije skriveno, željeno i pravi se zagonetka sa posmatračem. Uvek vas zaintrigirano ostavlja na pragu da nešto pomislite, ne znajući do kraja da li je to pravo rešenje.

U današnje vreme dela koja bismo nazivali “multimedijalnim” već podrazumevamo kao regularni deo korpusa savremene umetnosti. Koliko u delima nadrealista – a posebno domaćih – uviđate klicu ovakvog pristupa, odnosno uticaj na umetnike i umetnice koji su decenijama kasnije stekli slavu ovakvim pristupom?

Da postavimo stvari šire, rane avangarde odnosno dadaizam, svetski i domaći nadrealizam, zenitizam uvek su nosili izraz multimedijalnosti u sebi, spoj literarnog, vizuelnog, performativnog; a sama vizuelnost ili likovnost opet je mogla biti podeljena na kolaže, slike, fotografije, asamblaže, i neki medij između svega toga – prototip instalacija. U multimediji se otkriva doza radikalnog, novog, pokretačkog, ne standarnog, otkrivaju se ne samo “novi” mediji ili umetnosti kroz sintezu već polimedijalnost deluje kao znak preispitivanja, traženja, novog sagledavanja. Tu se i odustaje od dominante jednog medija (slikarstva i skulpture) i kroz spojnicu više stvari aludira se i na više autorstva.

To je ono što kasnije avangarde uvode takođe, kao konceptualna umetnost, format grupe, udruživanja, dopunjavanja u razmišljanju, i da jedno delo može da ima i više autora. Dakle, interdisciplinarnost daje snagu kolektivizmu i obratno, što vidimo i u nadrealizmu.

Kada govorimo o samoj temi izložbe, odnosno Aktivitetu, kao značajnom doprinosu ovdašnjih nadrealista globalnim strujanjima – koje aspekte ovdašnjeg Aktiviteta smatrate najznačajnijim kako za domaću umetnost, tako i u široj slici?

Aktivitet u ovom smislu je odnos prema zajednici, uključivanje i osvesćenost raznih grupacija među nama. Nadrealisti su uključivali decu i seniore, njhovo istraživanje psihoanalize išlo je ka radu sa osobama sa smanjenim umnim i fizičkim sposobnostima, te tako i ova izložba uključuje te razne segmente, rad sa školama, sa raznolikom grupacijom ljudi, i to ja zanimljivo za domaću javnost. Dajemo kroz nadrealizam segment inovativnog pristupa samoj izložbi, ali i izložbu približavamo zajednici i raznim grupacijama.

Očekuje nas i zona izložbenog prostora koja se zove “Kako izlagati nadrealizam?”, gde će na velikom panou biti odgovori raznih kustosa, umetnika i stručnjaka koje je MSU intervjuisao na ovu temu. Koji bi bio vaš odgovor na ovo pitanje?

Mislim da je dobar segment ove izložbe što smo ubacili i savremene umetnike koji korespondiraju, imaju uske i široke reference na nadrealizam. Pored uključivanja raznih grupa i grupacija na izložbi, ovo je još jedan aspekt koji određuje nadrealizam. Za razliku od drugih avangardi, reč nadrealizam nikad “neće izaći iz mode”. Dakle – šta danas znači nadrealizam, koja udruženja čine nešto slično, da li postoji više “vrsti” umetničkih nadrealizama, kako umetnici o tome razmišijaju. Aktivitet ranog beogradskog kruga nadrealista ovde propitujemo i pitanjem ”šta znači biti i delovati nadrealno”.