Univerzalni jezik pokreta Krležinoj priči daje internacionalni štih

Tim povodom Leo Mujić, koji je 2017. za „Gospodu Glembajeve“ dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najbolju koreografiju, u razgovoru za Danas priča o izazovima ovog umetničkog „susreta“ sa Krležom i „prevođenju“ svetskih književnih klasika na jezik igre i pokreta.

– Kada jedno književno delo bude obrađeno kroz dramski teatar i film i postane deo opšte pa i pop kulture, lakše ga je prebaciti u medij pokreta, oduzeti mu napisanu i izgovorenu reč i prepustiti ga muzici. Za mene najteži deo je upravo taj izbor muzike koja mora na kraju zvučati kao da je napisana za delo koje radim. Betoven je kompozitor kojeg je sam Krleža „naručio“ pominjući „Mesečevu sonatu“.

Rahmanjinov je bio savremenik vremena koje Krleža opisuje u ovom delu nastalom u drugoj polovini njegovog života. Izbor glazbe je takođe i polarizacija reprezenata Zapada – Betoven, Istoka – Rahmanjinov i geografskog položaja mesta radnje – Zagreb – objašnjava Leo Mujić, iza čijeg se baleta krije temeljni rad na celokupnom Krležinom dramskom ciklusu o Glembajevima.

U ovom baletu imate višestruku autorsku ulogu. Šta je prednost takvog autorskog koncepta u kome gotovo sve „glavne konce“ držite u svojim rukama i u kojoj meri takav pristup povećava umetničku odgovornost pred publikom?

– Kao nijedan balet tako ni „Glembajeve“ nisam radio sam. Verujem u timski rad i pored toga što imam jasnu sliku kako bi to sve trebalo zvučati i izgledati. Bez ljudi koji rade sa mnom osećao bi se usamljeno. Razmena i razrada ideja daje celokupni proizvod koji izgleda da je izašao iz jedne glave, ali to nije tako. Na ovom baletu radio sam sa Manuelom Paladin Šabanović – kostim, Stefanom Katunarom – scena, Aleksandrom Čavlek – svetlo, a pomoć pri dramaturgiji i izboru muzike su Ivan Leo Lemo i Balint Raušer.

Koliko je ovaj balet, u kome su spojeni Krležina proza i muzika Ludviga van Betovena i Sergeja Rahmanjinova, igrački i glumački zahtevni za igrače?

– Upravo taj univerzalni jezik pokreta daje čitavoj toj, moglo bi se reći svetski napisanoj lokalnoj priči internacionalni štih i pravi od ovog dela, svojevrsni umetnički izvozni proizvod. Zato je mnogo lakše za nas baletne umetnike ostvariti internacionalne karijere nego za dramske glumce koji u velikoj meri zavise od svog govornog aparata. Zbog toga uživam što u baletnoj izvedbi „Glembajevih“ učestvuju umetnici Zagrebačkog baleta iz celog sveta, a njihovu interpretaciju mogu bez problema pratiti i ljudi koji nisu pročitali roman ili gledali dramsku predstavu. Upravo to je moć plesne umetnosti i ono što pokušavam da postignem.

Da li komad ima aktuelni podtekst i ko su Glembajevi današnjice?

– Krleža je, po mom mišljenju, napisao savršeno delo plasirajući ga u jedan vrlo jasan vremensko istorijski period pred sam pad Austrougarske monarhije i početak Prvog svetskog rata. Ono što ga čini bezvremenskim i večito aktuelnim je to što prikazuje odnose ljudi unutar jedne porodice i društva. Moždana matrica nema mogućnost toliko brzog napretka kao tehnologija, te lični i međuljudski problemi te nagoni i želje ostaju jako slični bez obzira na vreme.

U repertoaru HNK Zagreb trenutno vladaju baleti inspirisani velikim delima svetske književnosti. Vi ste u ovoj kući radili Tolstojevu „Anu Karenjinu“ i „Gordost i predrasude“ DŽejn Ostin, u Rijeci Šekspirov „San letnje noći“, a u LJubljani „Velkog Getsbija“… Šta je najveći izazov u „prevođenju“ književnih klasika u svet pokreta i igre, kome treba dati i muzički i zvučni okvir?

– Repertoarna politika baleta HNK je jasna – obuhvata sve stilove umetničke igre. Od velikih klasičnih naslova u koreografiji velikih umetnika kao što su: Patris Bart, Vladimir Malahov, Hoze Martinez… sve do modernih koreografa: Naharina, Duata… Jasne su tri baletne premijere godišnje i svake druge sezone još po jedna u saradnji sa muzičkim bijenalom. U takvom repertoaru koji preferira kreaciju ima prostora i za neoklasične balete koje uzimaju za teme velika književna i kinematografska ostvarenja kao što su „Smrt u Veneciji“ Valentine Turcu, „Metropolis“ Jirija Bubeničeka… U tom kreativnom delu repertoara se nalaze i moji baleti koje ste spomenuli. To su baleti koji koriste visok nivo klasično baletnog stila sa elementima modernih nadogradnja te savremenijim pristupom koreografske rečenice. Ono što pokušavam napraviti u narativnim baletima jeste isključiti sopstveni komentar na delo koje obrađujem i što više ga prikazati onakvim kako ga je inicijalni autor zamislio. Uvek razmišljam zašto je neko delo postalo klasik, ušlo u lektire, postalo bestseler. Ono što ja moram napraviti je da tu dramu koja se dogodila u jednoj noći „popeglam“ u linearni roman – forezički pratiti tok događanja koja se ne nalaze samo u drami nego i u prozi Glembajevih, porodičnom stablu te u opisu radnje i mesta događanja. Proza obiluje perfektnim opisom likova, njihovih navika, načina oblačenja i činjenica gde i kako su se sreli. Recimo, jedni od glavnih likova Ignat Glembaj i barunica Kasteli sreli su se na svetskoj izložbi u Parizu 1989. kada se otvarao Ajfelov toranj. Balet ne počinje te kobne večeri kao i drama, on počinje mnogo pre. Sve ono što u drami govore ja moram narativno prikazati, a pritom ne ugnjaviti publiku i paziti na ritam predstave. Treba uraditi šoping prioriteta i komunicirati onim što balet najbolje prenosi. Narativnost iziskuje uzročno posledičnost zato je potreban jasan prikaz protoka vremena. U slučaju ovog baleta je to period od 23 godine.

Zbog čega je činjenica da ste rođeni u Beogradu za političare bila toliko sporna kad ste krajem 2017. predloženi za direktora Baleta HNK Split, uprkos Vašim umetničkim uspesima, uključujući i trijumfalnu premijeru „Glembajevih“ u Zagrebu u maju te iste godine? Kako sada gledate na taj događaj i u kojoj meri političari utiču na kulturnu politiku?

– Što se političara tiče, mislim da i oni kao i svi ljudi imaju pravo da se izblamiraju. (Smeh)

Šta je Vaša poruka povodom Svetskog dana igre i kako vidite savremenu baletsku scenu egzistencijalno ugroženu dvogodišnjim iskustvima pandemije odnedavno ukrštenim i sa novim ratnim sukobima koji su doveli do umetničkih isključivosti kakve se ne pamte od vremena nacizma?

– Kao i sve tako je i tu našu sofisticiranu ranjivu granu umetnosti pogodila pandemija. O ratu ne mogu ni govoriti jer pored toga sve ostalo je potpuno beznačajno i bilo bi deluzorno pričati o umetnosti kao nadogradnji jednog društva dok ljudi u blizini ginu.

Šta trenutno zaokuplja vašu profesionalnu pažnju i energiju?

– Do kraja sezone imam premijeru „Ane Karenjine“ u Bugarskoj, gostovanje „ponosa i predrasuda“ sa baletom HNK Zagreb na Dubrovačkim letnjim igrama, zatvaranje Splitskog festivala sa „Velikim Getsbijem“, koji prenosim na balet splitskog HNK. Režiram i koreografiram Diznijev mjuzikl „Lepotica i zver“ za gradski teatar komedija u Zagrebu, čija se premijera planira u koncertnoj sali Lisinski krajem septembra.

Bez novih planova u Beogradu

Koreograf i igrač Leo Mujić rođen je u Beogradu, gde je stekao i prvo baletsko obrazovanje. Posle usavršavanja u Lozani, zahvaljujući autentičnom savremenom stilu koji spaja moderan i klasičan baletski izraz, izgradio je međunarodnu koreografsku karijeru u umetničkim kućama od Hrvatske i Slovenije do Pariza i Tokija. U NP u Beogradu poslednji put gostovao je 2009. kao koreograf baleta u Verdijevoj operi „Moć sudbine“. Kaže da za sada nema nove planove za buduću saradnju sa Beogradskim baletom.

Razmena autentičnih kreacija

– Gostovanje predstave „Gospoda Glembajevi“ u Beograd planirale su direkcija oba teatra. Mislim da je pregovore za to sa zagrebačkom upravom, intendanticom Dubravkom Vrgoč započela još gospođa Ivana Vujić. Pretpostavljam da je ideja bila uraditi razmenu gde će se ansambli predstaviti u susednoj zemlji sa nekom autentičnom kreacijom koja kulturološki pripada tom prostoru. Za jun je organizovano povratno gostovanje Beogradskog baleta u HNK Zagreb sa kultnom predstavom „Ko to tamo peva“ koreografa Staše Zurovca, koja je dan posle zagrebačkog gostovanja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu po jubilarni dvestoti put na sam dan Svetskog dana igre 29. aprila – kaže Leo Mujić.

Balet inspirisan filmom

Libreto za kultni balet „Ko to tamo peva“, u režiji i koreografiji Staše Zurovca, urađen je na osnovu scenarija istoimenog filma Dušana Kovačevića i na muziku Vokija Kostića. Komad je premijerno izveden 22. decembra 2004. u NP u Beogradu i te godine je poneo nagradu ove kuće za najbolju predstavu u sezoni, Aprilsku nagradu Grada Beograda i Nagradu Udruženja baletskih umetnika „Dimitrije Parlić“. Do sada je gostovao u Kolumbiji, Italiji, Kanadi, Egiptu, na scenama u Srbiji i regionu. U autorskom timu ove predstave koja će se na Svetski dan igre po 200. put naći pred publikom NP, pored Zurovca su i kostimografkinja Katarina Galić i scenograf  Žorž Draušnik.