Uoči vođenja kroz izložbu ”How on Earth?“ – odlomak iz dnevnika umetnice Milice Tomić : “Stop zezanju” i nulta tolerancija

Nedelja 30. Oktobar

Nikako da stanem na noge.

Probudila sam se u pola šest.

Ne mogu da spavam, ne mogu da mislim. Ležim u krevetu i čekam osam sati. Idem u policiju, tražim uverenje da nisam osuđivana.

Ulazim u prvu pekaru, jedem mnogo, heljdine pite, pite od jabuke, od svega po dve, jogurt. Zaboli me stomak. Ulazi žena sa dečakom, donosi mu hranu. Sedaju pored mene.

Izlazim, kašljem, magla je na Vracaru. Podseća ma na slike Londona u jeku industrijske revolucije. Nadam se da neko u Beogradu traži rešenje kako da nas spasu od trovanja vazduhom. Meni nikako da se zaleči kašalj. Svakim danom je sve gore.

Predveče razgovaram sa kustosom i piscem Dejanom Vasicem. I on je bolestan. Pričamo o izložbi koju je uredio i osmislio u CZKDu, posvećenoj razmišljanju i definisanju medija murala.

Nekoliko dana pre ovog razgovora šetamo po Njegoševoj i gledamo unakaženo lice Ratka Mladića. Na zgradi u Njegoševoj ulici naslikan je njegov portret, a u pozadini oznake FK partizana. Niti Mladić liči na sebe, niti partizanove oznake na original. Ispod portreta asfalt se crveni od prosute boje.

Svakog dana neko prolazi i baca crvenu boju na njegov portret. I svakog dana dolazi slikar da po narudžbini preslika četkom umočenom u belu i crnu, te crvene fleke, ne bi li (po)vratio Mladićevo lice na zid zgrade.

Ali svaki potez slikara menja to nesretno lice. Te Ratko Mladić. sada ima kratak prćast nos, veliku izbačenu bradu, predugačak i predebeo vrat. Tik uz ulični portret stoji čovek u crnoj trenerci, čuva sliku, pije pivo i jede sendvič. Odmahuje rukom i brani mi da ga fotkam.

Iako na prvi pogled potpuno suprotni, ovi odnosi me neodoljivo me podsećaju na situaciju u Finskoj kada su grafiti i vandalizacija grada bili izjednačeni, a kao umetnička forma cenzurisani, da bi zmeđu 1998 – 2008 bili totalno zabranjeni.

Tada su vlasti pokrenule dugogodišnji projekat “Stop töhryille” (Stop zezanju!), i uvedena je takozvana “zero tolerancija” (Zero Tolerance) u odnosu na grafite. Kazna slikanja bila je i do tri godine. To je proizvelo neverovatno popularnu, vitalnu i dobro utreniranu grafiti umetničku scenu. Umetnici bi noću, tajno i super brzo crtali genijalne grafite, fotkali ih, i odmah postavljali na net. Za to vreme policija bi šnjurala po gradu, i čim bi pronašli novo-naslikani grafit, istog trenutka bi doveli gradsku službu koja je preslikavala grafite specijalnom sivom bojom koju su stručnjaci smislili, i koja je predstavljala neku fiktivnu, neutralnu boju grada.

Najveći poznavalac, i najvatreniji pratilac, kritičar i istoričar ove fragilne, ali snažne, dobro utrenirane grafiti scene, bio je jedan kriminalni inspektor helsinške policije. Poznavao je u detalj svaki stil, način rada, pratio i njuškao, sve dok ne bi otkrio ko je autor grafita. Moj student čije ime neću pominjati, je za vreme studija na akademiji vodio paralelni zivot, i bio jedan od najaktivnijih grafiti slikara.

Najveća je umetnost bila kako da kreiraš svoj specifičan način rada, a da ipak uneseš sumnju u svoje autorstvo, ostaneš anoniman za inspektora i širu javnost – dovoljno pametan i vešt da te ne uhvate i uhapse. Kako da ostvaris autentičan, specifičan jezik, a istovremeno unoseš promene koje zbunjuju inspektora i potenicijalno navode na mogućnost da se iza grafita ne nalazi samo jedan autor. Kako napraviti sjajan rad, a sludeti inspektora. Jednog dana moj anonimni student je napravio prekretnicu u svom ilegalnom radu.

Vlasti su u Helsinkiju otvorile kancelariju u kojoj su građani mogli da prijavljuju grafite, ali su im takođe stavljali na raspolaganje četke i specijalnu sivu boju, te su i sami mogli da preslikavaju slike i natpise koji su im smetali. Moj student je obukao hoodi, otišao do kancelarije, opisao da mu sa prozora stana gde živi smetaju slike i natpisi koji ne samo da ruže grad, već ga ometaju u radu i razmišljanju. Uzeo je nekoliko kutija boje, poneo četke i preslikao sivom bojom nekoliko bilborda sa reklamama koje je video sa svog prozora. Te godine je na akademiji, na završnoj izlozbi naslikao je na zidu ogromnu nulu, i pozvao dvoje policajaca koji su tokom otvaranja crtali i slikali unutar kruga ove „nule.”

O autorki:
Milica Tomić je rođena u Beogradu u Jugoslaviji.
Njen rad uvodi i otvara različita polja i metode savremene umetničke prakse. Ona postavlja pitanja u vezi sa političkim i ekonomskim nasiljem, društvenom amnezijom, i pokušava da razume spregu neraskidivog odnosa između intimnosti i politike. Milica Tomić je jedna od osnivačica nove jugoslovenske umetničko teorijske grupe, „Grupa Spomenik“ (2002-2014); osnivačica anti-disciplinarnog projekta Četiri lica Omarske (2009-); inicijatorka nezavisnog izlagačkog prostora „ Annenstrasse 53,“ u Gracu, Austrija (2022-). Tomić je profesorka i direktorka Instituta za Savremenu umetnost u Gracu (2014-).