„Upomoć, Popaje, spasi me!“: Vera je bila „srpska Oliva“, a za Danas govori o svojoj karijeri, životu i izazovima

– Neke od svojih najboljih uloga igrala sam po tekstovima koje je napisao moj Gordan. Hvala vam što ste me posle deset godina neigranja podsetili na srećne dane, rekla je glumica Vera Čukić i supruga našeg proslavljenog scenariste Gordana Mihića (1938-2019), koja je na velikom ekranu debitovala sa 15 godina u ratnoj drami „Kroz granje nebo“ (1958) Stoleta Jankovića.

Kada je ovaj reditelj ugledao njenu fotografiju iz đačke knjižice u izlogu na Terazijama gde je stajala uveličana i na centralnoj poziciji, odmah je krenuo u potragu za Verom videvši isključivo u njenom liku junakinju za svoj film. Posle dosta neuspešnog traganja angažovao je čak i asistente koji su išli s fotografijom i raspitivali se među ljudima po ulicama poznaje li neko devojku sa slike. Probali su i u Knez Mihailovoj ulici, tadašnjoj „štrafti“ gde su se okupljali mladi nadajući se da će tu imati više sreće, ali uzalud. Na kraju, prišli su starijem čoveku i pokazavši mu fotografiju i upitali „Molim vas, da li slučajno poznajete ovu devojku?“

„Kako da je ne znam. Pa, to je moja učenica“ – odgovorio im je. Tako je počelo. Danas, Vera Čukić iza sebe ima oko 80 uloga u igranim i televizijskim filmovima, TV dramama i serijama, a pozajmila je glas i mnogim crtanim likovima….

Znamo vas po mnogim ulogama, između ostalih tumačili ste i Olivu i Kiću u „Popaju“. Retko se govori o ovoj vrsti glumačkih zadataka, šta biste vi rekli, šta je važno da biste bili ubedljivi deci i zašto volite, kako ste rekli, „crtaće“?

– Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kako se to u našem pozorišnom svetu kaže, „nosila sam repertoar“ Narodnog pozorišta. Između ostalog, igrala sam Sofku u „Nečistoj krvi“, a u isto vreme Anđu u TV seriji „Poropčije“ sarajevske televizije. I jedna i druga uloga imale su veliki uspeh a bile su vrlo dramatične i teške. Osećala sam se vrlo uzneseno ali i umorno. Jednoga dana zazvonio je telefon i javio mi se čarobni glumac Mića Tatić. U to vreme on se bavio nahsinhronizacijom crtanih filmova za decu. Pitao me je da li bih htela da pozajmim glas Olivi. Iako nisam znala šta to sve zapravo znači, pristala sam. Uvek sam volela crtane filmove a kada sam završila prvu nahsinhronizaciju „Popaja“ bila sam oduševljena. Pozajmila sam glas u oko dve stotine crtanih filmova a osim Olive govorila sam i Kiću, vešticu, veliki broj ptičica i ptičurina, raznih buba i jednog mrava. Ludo sam se provodila. Postoji nekoliko anegdota u vezi sa ovim mojim poslom. Kada sam završila nahovanje prve sezone „Popaja“, interesovalo me je kako će deca da reaguju. Uveče u sedam i petnaest sedela sam sa mojom ćerkom ispred televizora na kome se emitovao crtani film o Popaju i Olivi. Bila sam prilično zadovoljna kako sam ulogu uradila ali je moja petogodišnja ćerka Ivana bila ozbiljna i bez ikakve reakcije. Prošao me je hladan znoj. „Ivo, da li ti se dopada ovaj film?“, oprezno sam je pitala. „Pa, nije loše.“ A onda se okrenula ka meni i očajno uzviknula: „Mama, zašto su ti tako tanke noge?!“ Međutim, ima neko kome se i bezrezervno dopalo. Davala sam intervju za jednu poznatu beogradsku radio stanicu. U hodniku zgrade neko me je pozvao: „Vera, stani!“ Okrenula sam se i ugledala divnog i velikog pesnika Duška Radovića. „Ne propuštam ni jednog ‘Popaja’, mnogo mi se dopada kako izvodiš tu malograđanku Olivu! Molim te, reci mi sad ‘Upomoć, Popaje spasi me!'“. Nasmejala sam se i uzviknula: „Upomoć“ Duško, spasi me!“. Nakon nekoliko godina moja ćerka je postala obožavalac crtanih filmova. Pitala sam je zašto toliko voli da ih gleda. Upravo je na TV ekranu mačak Tom jureći miša Džerija udario glavom o zid iznad mišije rupe, oči su počele da mu se kotrljaju kao kuglice u loto bubnju a zubi se se rasturili po podu. Iva se smejala. Ja sam bila začuđena a u sledećem kadru Tomove oči su bile na mestu a zubi lepo poređani u ustima. Pitala sam je ponovo zašto gleda crtane filmove. Odgovorila je: zato što je u njima život večan.

Postoji li neka uloga koja vas je intimno najviše promenila?

– Profesionalna sam glumica. I to glumica repertoarskih pozorišta, filma, televizije i radija. Tako mi se i zvao fakultet: Akademija za pozorište, film, radio i televiziju. Dešavalo se da iz večeri u veče na pozorišnoj sceni igram potpuno različite i uvek glavne ili velike uloge. Svi ti likovi koje sam igrala gotovo uvek su bili snažni karakteri, strasne prirode iz različitih vremena, moćnih sudbina… Pisali su ih veliki pisci poput Šekspira, Dostojevskog, Čehova, Sartra, Bore Stankovića, Nušića… I u isto vreme, igrala sam takođe velike uloge na televiziji, filmu, radiju… Zamislite kada bih sebi dozvolila da bilo koja od tih uloga uzme moju dušu. Dok stvaram lik, najviše mi pomaže sam pisac ali i koristim sve što vidim, čujem, upoznam, shvatim, pa i ono što lično doživim. Gradim fundus koji mi pomaže da oživim ličnost koju je pisac zamislio. Svaka uloga je i piščeva i moja.

Među velikim i kompleksnim likovima iz vašeg opusa izdvajaju se neke role. Pre svega Ana iz „Dnevnika uvreda“, a repriziranje serije „Gore – dole“ podsetilo je publiku na vaš lik Marije Mace. U oba ova ostvarenja oslikano je vreme sunovrata moralnih vrednosti. Nalazite li sličnosti tog perioda s aktuelnim trenutkom, kakav je vaš odnos prema ova dva projekta, ulogama…?

– Krajem prošlog veka dogodio se na našem prostoru građanski rat, što je najgora vrsta rata. On ruši sve do tada uspostavljene norme. Osim toga, u ovaj međuljudski stravični sukob, progon i uništenje onog drugog, debelo su bile umešane strane velike sile. I umesto bilo kakvog iole pravednog dogovora, progovorila je nesreća, velika patnja i dugoročni nespokoj. Tako se uvek dešava kada velike sile žele dominaciju, kada nastupi gigantomahija. Troše se ljudski životi, troši se ogroman novac koji bi mogao da spase čitav jedan kontinent od gladi i smrti. I to nije glavna tema. Likovi koje sam tumačila, i Ana i Marija, gube tlo pod nogama, oslonce u porodici, gube dostojanstvo, ljubav, dom im se raspada, deca im skreću sa puta dovijajući se da izbegnu ponor… Od tada do danas uvek se negde na planeti to isto događa. Kada su objavljene VHS kasete sa filmom “Dnevnik uvreda ’93“, Iračani koji su živeli u Beogradu odnosili su ih svojim porodicama u Irak, okupljali se, gledali film i plakali.

Zahvaljujući talentu za pisanje osvojili ste za pisani maturski rad na temu umetnosti nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Sećate li se neke svoje opservacije o umetnosti iz tog rada na koju ste i danas ponosni?

– Upravo pre nekoliko meseci sređivala sam fioke i na dnu jedne pronašla knjigu-almanah sa posvetom Saveza književnika Jugoslavije i potpisom Josipa Vidmara, predsednika tog udruženja. U knjizi se nalazila i kopija mog maturskog pismenog zadatka. Pisalo je: Umetnost otvara i prelazi sve granice. Pročitala sam svoj rad i pomislila kako ja sada nikada ne bih mogla da tako zrelo i istinito napišem o smislu umetnosti kao što je napisala ta devojčica od osamnaest godina.

Studirali ste dve godine književnosti, napisali dve knjige „Perle od vode“ i „Moj drug ispodkrevetni Mrak“, pišete li još uvek, koliko vam znači taj stvaralački proces i da li ste imali tremu od vašeg supruga scenariste Gordana Mihića, imajući u vidu njegovo ogromno iskustvo i lakoću s kojom je stvarao?

– Često sam u gimnaziji za pismene sastave dobijala nagrade. Zato sam bila prilično sigurna a imala sam i veliku potrebu da knjigu “Perle od vode“ napišem. To je roman istinitih priča koje se tiču ili moje porodice ili onoga što sam od drugih slušala. Tema je građanska klasa, njen uspon i njen gubitak. Veliku podršku sam imala od Gordana, koji je smatrao da treba da se bavim i pisanjem. Drugu knjigu sam napisala pokušavajući da objasnim zašto se bojimo nepoznatog i drugačijeg i kako da taj strah savladamo. To je knjiga za decu napisana u dramskom obliku. Događa se u novogodišnjoj noći i glavni junaci su jedna devojčica i Ispodkrevetni Mrak. Pesme u ovoj knjizi napisala je Ivana Mihić, moja i Gordanova ćerka. Pre izvesnog vremena počela sam da pišem novi roman, napisala tridesetak stranica a onda me je život odveo na drugu stranu.

Dugo već živite u kući van Beograda okruženi prirodom za koju ste rekli da vam je veoma važna. Kako gledate na ekološke probleme s kojima se suočava Srbija?

– Ne samo Srbija, ceo svet je u velikom ekološkom problemu. Sve ono što je osnov života: voda, vazduh, zemlja, Sunce… više nisu izvorno blagotvorni. Voda mora da se prečišćava da bi se pila, vazduh mora da prolazi kroz filtere da bismo ga udisali, zemlja je zagađena toliko da nam treba i deset hiljada godina da bi je “ozdravili“, da bismo se izložili sunčevoj svetlosti moramo da imamo premaz sa visokim zaštitnim faktorima… A gde su novi virusi, bakterije… Kažu da običan luk mora da bude šesnaest puta tretiran pesticidima a rajsko voće jabuka najmanje sedamnaest puta.

Neke vaše kolege su se aktivno uključile u proteste protiv Rio Tinta i na taj način ga učinili vidljivijim. Smatrate li važnim i delotvornim da umetnici budu društveno angažovani?

– Svaki čovek ima i dužnost i obavezu da učestvuje u rešavanju društvenih problema ako koristi društvene privilegije. Umetnici su možda zbog svog poziva i javnosti samih profesija uočljiviji ali da bi problem bio rešen uvek je potrebno angažovanje nadležnih.

Samo iz selekcije ostvarenja u programu „I bog stvori Veru“ u Kinoteci se vidi koliko ste izuzetno raznovrsne uloge igrali, sećate li se neke anegdote tokom rada, da li ste radije igrali epohu ili savremenu ženu i kada biste za sebe pisali ulogu sada kakav bi to bio karakter?

– Nikada nisam igrala dva slična lika i to je sreća za mene jer se tako nisam ponavljala. Uživala sam gradeći uvek novi lik. Od kada živim na selu i poznatiji mi je ovaj svet, volela bih da igram sezonsku radnicu. Jednom davno, na početku karijere , igrala sam u TV seriji “Đavolje merdevine“ sezonsku radnicu i mnogo sam volela tu ulogu. Ali, to je bila mlada sezonka a sada bih rado igrala već umornu, izrađenu ženu… Molila sam mog Gordana da mi to napiše i on se upravo spremao da to uradi.

Verin otac

Veru Čukić za instituciju Jugoslovenske Kinoteke vezuje mnogo toga, između ostalog i to što je pedesetih godina prošlog veka, njen otac Milorad I. Čukić, dobio zadatak da, kao generalni sekretar udruženja filmskih distributera zajedno sa Ratkom Dovijanićem, direktorom Jugoslavija filma, otputuje u Pariz i Madrid kako bi iz Francuske i Španije, vratili snimljeni materijal koji je tokom Drugog svetskog rata odnesen iz naše zemlje. U tome su i uspeli – ispričala je glumica nedavno za nekoliko domaćih medija skrenuvši pažnju da je to posleratno vreme bilo veoma teško pogotovo za putovanja i izlazak iz zemlje. Zbog uspešno obavljenog zadatka njen otac je tada u znak zahvalnosti, dobio od Jugoslovenske kinoteke priznanje i knjigu o filmskom reditelju Sergeju Ajzenštajnu.