Upoznajte Milicu Bajčetić – ima 19 godina i preko 60 osvojenih medalja u plesu!

Milica Bajčetić živi san mnogih mladih devojaka. Od malena se bavi plesom, a danas studira na jednom od najprestižnijih univerziteta za plesne umetnosti na svetu – Univerzitet Codarts u Roterdamu.

Nakon završene treće godine Srednje baletske škole „Lujo Davičo“, Milica upisuje fakultet s izvanrednim ocenama žirija u konkurenciji od 700 kandidata. Pored svog talenta i sjajnih rezultata koji su je doveli do toga da pohađa ovakav univerzitet, Milica je podršku dobila i od SBB fondacije kroz program “Stipendija prof. Njegoš B. Šolak”, koji pruža finansijsku, mentorsku i logistišku podršku najtalentovanijim mladim ljudima u Srbiji.

Kako si stigla do Univerziteta Codarts u Roterdamu?

Za Univerzitet Codarts sam čula još dok sam bila mlađa. Jednostavno se znalo da su plesne umetnosti veoma cenjene u Holandiji, kao i da postoji čuvena roterdamska akademija. Istraživala sam o mnogim fakultetima i kontaktirala ljude koje sam direktno ili indirektno poznavala da pitam za lična iskustva. Naravno, Codarts je ostavio najveći utisak na mene zbog svoje sadržajne nastave kao i profesionalne prakse koju dobijamo tokom i nakon školovanja.

Koliko uspeh zavisi od talenta, a koliko od rada na sebi? Koliko dnevno sati provedeš vežbajući?

Talenat je neophodan, ali nam on samo poželi dobrodošlicu u ovom svetu.  Ako želimo da ostanemo i preživimo, rad je daleko bitniji. Talenat je tu da nas inspiriše, ali ako se ne uloži vreme, strpljenje i posvećenost, on ostaje samo neizbrušeni dijamant. A verujte mi, kada sam došla na akademiju, videla sam da svaka osoba nosi svoj dijamant. Svaki dan provodim minimum četiri i po sati fizički vežbajući u sali, a u periodu proba i do devet sati. Na sve to, najmilije mi je da ostanem posle probe sama u studiu i dodatno plešem, samo za sebe.

Plesni studio i scena jesu moj “habitus”, ali moje usavršavanje traje i dok sedim u biblioteci i čitam istoriju umetnost, analiziram plesne komade, istražujem o životima drugih umetnika, zapisujem zapažanja o svom napretku i zadajem sebi nove ciljeve.

Prijave za petu generaciju stipendista SBB fondacije traje do 17. marta, a svi zainteresovani mladi ljudi koji se ističu svojim neverovatnim talentom i rezultatima mogu da popune formular za prijavu.

Kako se stiče plesna tehnika? Kada si počela da se baviš plesom?

Mislim da sam osetila ples moje majke dok je ona plesala kada je bila trudna. Moji roditelji su se upoznali u Narodnom pozorištu. Otac mi se bavio glumom, a majka je balerina. Umetnost je bila oko mene od samog početka. Treninzi u plesnom klubu Dance Factory su mi otkrili svet takmičarskog plesa gde sam igrala džez balet, hip-hop, komercijalne plesove, pa i upoznala savremenu igru koju sam kasnije stručno usavršavala u srednjoj baletskoj školi Lujo Davičo u Beogradu. Danas sam na pragu da postanem profesionalni plesač. Plesna tehnika je tu da artikuliše moje želje i misli i prikaže ih kroz pokret. Treba da se uloži vreme, strpljenje, disciplina i poštovanje i na kraju, usavršavanje tehnike jeste večni proces gde se najviše radujemo za najmanje pobede.

Na koji nastup si najviše ponosna?

Veoma je teško izabrati samo jedan nastup. Ponosna sam na mnoge nastupe koje sam imala, od moje prve profesionalne produkcije u Narodnom pozorištu 2015. godine u predstavi Oni, Buđenje proleća i Izgubljeni pejzaži do snimanja spota za Bomfunk MCs Freestyler 2019. godine. Ali ako bih izdvojila jedan nastup to bi najverovatnije bio moj prvi autorski performans na festivalu INTERPOLACIJE 2021. godine. Dobila sam priliku da se prvi put isprobam u ulozi reditelja jer sam imala apsolutnu slobodu da predstavim koju god ideju želim. Naravno, ovako rečeno ta umetnička sloboda deluje neverovatno, ali baš zato što nisam imala bilo kakve smernice ili okvir u kom treba nešto da stvorim, ovo je bilo jedno od najizazovnijih iskustava gde sam osim samog izvođenja takođe imala ulogu stvaraoca.

Osvojila si više od 60 medalja u modernom plesu? Kako uspevaš da uklopiš klasičan i moderan ples i budeš jednako uspešna na oba?

Jeste, osvajala sam medalje na amaterskim takmičejnima, kao i na republičkim takmičenjima.. Da, drago mi je kada mi stručni ljudi dodele priznanje za moj rad u vidu medalje, pehara, diplome, nagrade, ali to nisu pobede koje ja skupljam. One prave pobede ne možeš okolo da pokažeš, a kada probaš da ih podeliš sa drugima, razumeće samo oni koji su i sami nekada pobedili sebe.
A što se tiče uklapanja različitih stilova plesa, poput klasičnog baleta i modernog i savremenog plesa, ta uklapanja i rad na oba je neohodan. Usavršavajući jednu tehinku i sticanjem novog znanja o pokretu, to isto znanje kasnije primenjujem u drugoj plesnoj tehnici i poboljšavam je. Svakog dana uradim čas klasične tehnike i tu unapređujem svoju virtuoznost, jer tehinka klasičnog baleta jeste veoma dobra osnova za umetničku igru i osvešćivanje kretnje. Svoj umetnički dojam i veštine improvizacije razvijam svakog dana na časovima modernih tehnika, improvizacije i na plesnim radionica aktuelnih koreografa ili predavača. Klasična tehnika je jedna od najtežih i znam da još toliko toga moram na naučim i savladam, ali ja svoje ideje iskazujem kroz savremenu igru.

Kako si saznala za program SBB fondacije  “Stipendija prof. Njegoš B. Šolak” i odlučila da se prijaviš?

Za stipendiju sam, igrom slučaja, saznala preko majčinog kolege u Narodnom pozorištu. Pomenuo je da postoji “SBB stipendija” i da je čuo da pomažu deci koja se posebno ističu u nekoj oblasti da nastave svoje obrazovanje. Od momenta kad sam bila primljena na fakultet, potraga za stipendijama je počela, pa sam i iz tog razloga rekla – Hajde da vidim šta je ta SBB stipendija… Malo je reći da sam se iskreno iznenadila kada sam videla koliku podršku je ova stipendija već pružila drugoj deci. Odlučila sam da se prijavim, naravno bez bilo kakvih očekivanja, ali da se potrudim i znam da sam dala sve od sebe čak i ako se ništa ne desi. Nasmejano mogu reći da se ipak desilo.

Činjenica je da je školovanje u zemlji Evropske unije, kao studenata koji ne nosi državljanstvo ni jedne zemlje  Evropske unije, finansijski veoma teško. Školarine su daleko veće, a u to se ne računaju troškovi života poput kirije, računa, transporta, hrane, opreme. Postojanje programa “Stipendija prof. Njegoš B. Šolak” dalo mi je nadu da još uvek postoje dobri ljudi u mojoj zemlji koji žele da pomognu mladima u Srbiji.

Koji bi savet dala mladima i zašto bi trebalo da se prijave za stipendiju?

Moj otac je jednom rekao – Sa prvim razočarenjima se odrasta. A, moja majka je rekla – I kad se nešto loše desi, ja nemam prava da odustanem od sebe. Želim da kažem mladima da je sve moguće kad se na tome pošteno radi. Kada nanjušite svoj put, verujte u sebe i pronađi onaj odgovor zašto se time bavite i kako pomažete nekoj većoj slici, radite na sebi i ne zaboravite da uživate. Možda vas neće videti milioni, ali jednog dana ta jedna osoba će vas pogledati i zaželeti da bude kao vi.

Svim đacima srednjih i osnovnih škola koji se usavršavaju u polju rada nauke, kulture ili umetnosti, preporučujem da se prijave za program “Stipendija prof. Njegoš B. Šolak”, jer postojanje ovakve stipendije pruža đacima priliku da sebi obezbede najkvalitetnije obrazovanje. Ne odustajte od svojih snova jer će uvek postojati ljudi koji će vas čuti i pomoći vam.

Koji je tvoj san koji želiš da ostvariš zahvaljujući tvom nespornom talentu?

U narednih nekoliko godina želim da ostanem u inostranstvu, najviše Holandiji i steknem iskustvo kao profesionalni plesač u plesnoj kompaniji. Osim plesnih kompanija, volela bih i da završim master studije za koreografiju. Koreografija, kao oblik izražavanja me veoma interesuje jer želim da stvaram svoje predstave i spajam ples sa glumom, filmom i drugim umetnostima. Želim da moje ideje pronađu alternativan i univerzalan jezik koji će svi ljudi moći da razumeju. Ali isto tako, negde u meni leži nada da ću se jednog dana vratiti u Srbiju i pokušati da promenim sliku i priliku umetnosti u svojoj zemlji. Ako jednog dana osetim da sam spremna da dam sve svoje za veliku promenu, vratiću se. Jer znam da će vredeti.