Uredni čovek u pocepanoj zemlji

Robert Švenke (Štutgart, 1968.), nemački filmski reditelj i scenarista, od ranih dvehiljaditih u Holivudu režira filmove kao što su „Flightplan“ sa Džodi Foster, humorističku špijunsku ekstravaganciju „Red“ sa Brusom Vilisom i puno drugih momaka i devojaka u ozbiljnim godinama sklonih povremenom surovom tezgarenju, „young adult“ serijal „Divergent“… dakle, sve odreda igrokaze isključivo namenjene zgrtanju novca na čije projekcije teško da biste odveli prosečnog posetioca Slobodne zone sve da mu za uzvrat obećate nedelju dana u mučionici srednjevekovnog zamka sa predsednikom Srbije.

Vili Herold (Lanzenau, 1925 – Volfenbitel, 1946), nemački psihopata, u aprilu 1945. godine, dok je tumarao krajolikom Donje Saksonije nakon što je slučajno ili namerno izgubio svoju jedinicu, pronašao je napušteni automobil i u njemu uniformu kapetana Luftvafea. Obukao uniformu i počeo sakupljati druge tumarajuće pripadnike vojnih jedinica. Sa svojom novouspostavljenom akcionom grupom, predstavljajući se kao lični izaslanik Adolfa Hitlera, preuzeo logor u kojem su držani dezerteri u čekanju na civilizovano procesuiranje. Tokom nedelju dana vladavine u logoru, naredio ubijanje devedeset osoba. Nakon rata uhapšen zbog drugog, manjeg prestupa, identifikovan, osuđen na smrt i giljotiniran. Po Vikipediji, 1936. godine izbačen iz Hitler Jugenda „jer nije hteo da učestvuje u fiskulturnim vežbama“.

* * *

U prvoj sceni filma „Kapetan“, koristeći pravo na određenu količinu umetničke slobode, Švenke svog junaka predstavlja kao progonjenog mučenika koji nekim čudom – ili, pak, životinjskom sposobnošću preživljavanja – izbegava da bude utamanjen od strane vojne jedinice koja hvata i, ponekad odmah, ubija dezertere ukoliko ne odluče da ih otpreme u zborno mesto gde će, iza bodljikave žice, čekati svoju dalju sudbinu. Dakle, manipulacija nad publikom je uspešno izvršena na samom početku filma i Vili Harold postaje neko za koga navijamo, kome možemo oprostiti celu seriju manjih nepočinstava. Rat je, čovek je čoveku vuk, zar ne? Kada preuzme, samo putem uniforme, jer isprave nema, oficirski identitet i počne podražavati lik mladog i neiskusnog ali genetski predodređenog pruskog vojničine, on to čini iz odbrambenih razloga, naglašavajući autoritativni stav kako onaj istiniti, potčinjeni, ne bi bio otkriven. U tome mu ne odmaže prvi zalutali vojnik koji na njega naiđe, redov Frajtag (Petko, što izaziva celu seriju asocijacija). Naime, Frajtag od prve razmene pogleda preuzima ulogu Heroldovog posilnog, otvara mu vrata automobila, donosi hranu. Zašto to radi? Da li se u korenu ljudske potrebe za redom nalazi poriv za potčinjenošću ili dominacijom, ili je obrnuto i želja za upotrebnim društvom u kojem dela izazivaju posledice kao neželjenu nuspojavu leka proizvodi neophodnost tumačenja uloga? Švenke, sa par intervencija na činjenicama i par idejnih začina, uspostavlja film koji se samo dešava u scenografiji Nemačke krajem II sv. rata a zapravo se bavi uznemirujućim čovekovim robovanjem površinom stvari koje je zasnovano na dubinski utemeljenoj slabosti cele dvonožne životinjske vrste. Zatim, do kraja filma, ređa motive za razmišljanje. Recimo, nakon što je postao komandant mnogoljudne sile Herold, jer se to od njega očekuje, počinje da izgovara dugačke patriotske tirade. I, ono što je užasno, počinje da veruje u gluposti koje mu izlaze iz usta. Tu dolazimo do teme diktatora koji su na početku svesni besmislica koje narod od njih želi da čuje. Herolda i dalje podsvesno prate meci koji su ga na početku filma promašili te uniformom određen dominantni stav koji povremeno mora biti podvučen istim takvim rečima zauzima iz straha. Nekakav diktator sa početka XXI veka, pak, lupeta prvo iz želje za vlašću, zatim, kada je se dokopa, i u njegovom slučaju strah od posledica uzima maha čime idiotske poruke koje prenosi postaju sve idiotskije. No, negde tokom tog procesa događa se trik samoobmane nakon kojeg glumac poveruje da je lik koji tumači stvaran. Obavezno pogledajte i odjavnu špicu kojom reditelj, osim što dalje tematski istražuje psihologiju mase u uniformisanoj igri, kao da želi da kaže, „svu teoriju na stranu, ovaj film se dešava u Nemačkoj, nekad ili sad“. A, naravno, i na mnogim drugim lokacijama.