Urnebesna „Ćelava pevačica“ Jagoša Markovića na bokeški način: U Narodnom pozorištu gostuje poslednja predstava reditelja koji je otišao u legendu

Novu verziju drame kojom je pedesetih godina prošlog veka ustanovljen novi žanr, teatar apsurda, Marković je režirao u produkciji Centra za kulturu Tivat, a za ovu predstavu je, kako se pokazalo, dobio i poslednju nagradu u karijeri, Plaketu “Ivana Tomičić” za poseban doprinos teatru i festivalu Purgatorije.

Primajući nagradu 18. avgusta, tridesetak dana pre nego što je napustio ovaj svet, jedan od najvažnijih i najnagrađivanijih crnogorskih i beogradskih reditelja je izjavio:

„Nadam se da je sve do sada bilo, i da će i dalje biti onako kako zaslužuje jedinstveni, za mene i mikro i makro kosmos zvani Boka Kotorska. Živela Boka! Pripada joj samo najbolje. Iskreno se nadam, uz sve čestitke za ovaj fenomenalan festival, da se dogodine vidimo i na njegovoj staroj sceni, na Bući“, rekao je Marković.

Junake Joneskove drame apsurda, koji nam govore i o usamljenosti i beznačajnosti ljudskog postojanja, igraju Olga Odanović, Branko Vidaković, Dubravka Drakić, Momčilo Otašević, Sandra Bugarski i Branimir Popović.

Za ulogu Vatrogasca u ovoj predstavi, Popović je na Purgatorijama dobio Nagradu za glumačku bravuru.

Jagoš Marković je uradio i adaptaciju Joneskovog teksta- mesto radnje „preselio“ je iz Londona u Boku Kotorsku, u stan gospodske kotorske familije, i ovu dramu pretvorio je u mediteransku lepršavost i fjaku.

Pred premijeru predstave, Marković je izjavio:

„Ćelava pevačica“ je apsurd, besmisao, komedija, komedija, komedija, ali… Uvek je ispod komedije drama, i teško je sada ozbiljno govoriti o toj predstavi koja je jako ozbiljna, a ja želim da se publika, odnosno narod smeje.

Kad je besmisao? Kad nema Boga, kad nema ljubavi. Onda čovek misli da je on Bog, i onda počinje taj apsurdni i besmisleni svet“, rekao je Marković.

Premeštanje Joneskovih likova iz Londona u Boku, kako je objasnio, njima daje poseban novi šarm i specifičnu harizmu.

„U njima se onda identifikujemo i prepoznajemo, te počinjemo da se smejemo samima sebi”, govorio je Marković o svojoj predstavi, u kojoj je groteska dovedena do maksimuma u skladu sa komadom, i korišćenjem glumaca poput aktera Čaplinovih slepstika.

Joneskov originalni tekst na bokeški dijalekt preveo je Neven Staničić, koji je uradio i scenski govor. Prema njegovim rečima, ovako „prevedena“ i postavljena „Ćelava pevačica“ je omaž koji su priredili Boki.

„Kao što po pravilu; nema civilizacije koja svojim vrhuncima nije iznjedrila sopstvene apsurde kao ubjedljive potvrde trajanja; konformizam, kao postignuti nivo odnosa izvan kojeg je nemoguće njeno razumijevanje.

Konačno, pravila i odnose komunikacije zasnovane na upotrebi i razmjeni takozvanih „apsolutnih istina“ jezičkih fraza i dosjetki, na kojima se temelji „red i pristojnost“ njenog okruženja.

Tako smo recept i pravo za „domaće“ pozorišno istraživanje Joneskove „antidrame“ svjesno potražili i začinjeli osobenostima Boke, ubijeđeni da joj na taj način priređujemo i omaž koji je zaslužila. ”, zapisao je Neven Staničić.

U autorskoj ekipi „Ćelave pevačice“ su i kostimografkinja Marija Marković-Milojević, scenografkinja Tara Lazarević-Kisić, dizajner svetla Radomir Stamenković, a izbor muzike napravio je sam Jagoš Marković.

Pozorište, kao u boginje svetilište tiho

U svom pozorišnom kosmosu Jagoš Marković stvorio je nezaboravne predstave, od „Učenih žena“ 1990. sa Oliverom Marković, koje je samo u našem nacionalnom teatru videlo više od 35 hiljada gledalaca, i neprestano nam je dokazivao da je čitav ljudski život, zapravo, pozorište.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008. godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike:

„Učene žene“, „Hasanaginica“, „Gospođa ministarka“, „Pokondirena tikva“, „Dr“, „Antigona“, „Pepeljuga“ (opera) i „Figarova ženidba“ (opera).
Njegova poslednja premijera na Velikoj sceni nacionalnog teatra bila je „Urnebesna tragedija“ Dušana Kovačevića, koja je maja ove godine ispraćena ovacijama.

U našim drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je do sada preko pedeset predstava, a bio je i prvi reditelj koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena, postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“ po tekstu Vlaha Stulija, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“….

U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina tog teatra, režirao je Strindbergovu “Kraljicu Kristinu”, u Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“.

Posle ratova devedesetih bio je naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014. godine.

Za oko 70 predstava koje je režirao, dobio je više od 50 strukovnih, festivalskih i institucionalnih nagrada, među kojima su Sterijina, Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada „Mića Popović“, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“…

Ne tako davno, Jagoš Markoviće je izjavio za Danas:

„Ja u pozorište, kao u „boginje svetilište tiho, i sada stupam sa jezom u duši, kao da stupam prvi put“.