Uroš Đurić povodom gašenja Remonta: Jako je teško ući u način mišljenja i delovanja onih koji vladaju već 12 godina

U intervjuu za Nova.rs, Uroš Đurić i Branislav Dimitrijević dotakli su se raznih aspekata ovog gašenja.

A to zatvaranje „Remonta“ posle 25 godina tiho je prošlo. Kao da se niko nije preterano uzbudio što jedna beogradska galerija posle četvrt veka prestaje da radi. Zato se nameće pitanje čeka li onda ista sudbina i druge nezavisne kulturne institucije, one koje se ne oslanjaju na državni novac?

– Nažalost, vaše pitanje već sadrži odgovor. Pošto sam istoričar, uvek posmatram i istorijski kontinuitet svega. Setimo se prethodne vlasti. Kada su Boris Tadić i Ivica Dačić zajedno rušili Sretena Ugričića, direktora Narodne biblioteke Srbije mali broj ljudi se okupio u Kulturnom centru u znak protesta. Isto je sve prošlo tiho. A ako pitanje direktora Narodne biblioteke nije nešto što je ponukalo tada ljude na solidarnost, još manje će problem nezavisne galerije. Nama nedostaje solidarnosti, ali ne zato što smo mi kao ljudi nesolidarni, već zato što ovaj režim proizvodi sistematičnu nesolidarnost, primorava ljude da budu nesolidarni, i da samo gledaju kako da prežive. Nažalost, sve je manje interesovanje za kulturu. Ona je postala poprište neke „elitne kulture“, i s vremena na vreme desi se neki spektakl u režiji vladajuće stranke. A ono što je živa, nezavisna kultura, kulturna dinamika od koje zavisi jedan grad, društvo – za to se nema razumevanja. Zatvaranje Galerije „Remont“ samo pokazuje da ljudi koji deluju u nezavisnom sektoru više nemaju snage, i da više ne mogu pod takvim okolnostima i pritiscima normalno da rade – ukazuje Dimitrijević.

Izostanak značajnijih reakcija na zatvaranje „Remonta“ nije samo, po Đuriću, „specifičnost sadašnjeg trenutka i gotovo apsolutističke vladavine SNS-a“:

– To je mentalni sklop koji je ovde ušao s idejom o restauraciji srpskog građanskog društva pogotovo iz međuratnog i perioda pre Prvog svetskog rata, u kojem kultura nije zauzimala visoko mesto. I to mora da se stavi do znanja. Mi smo, recimo, veliku književnost dobili tek zahvaljujući Drugom svetskom ratu i poratnom dobu. Književnici na koje svi vole da se pozivaju – bili su zaposleni kao državni činovnici, u diplomatiji ili prosveti – dakle niko od njih nije živeo samostalno. Velika većina umetnika, da bi preživela, morala je da se bavi narudžbinama. Morali su da imaju preduzetnički duh, a poruka je bila – koliko para, toliko muzike. Ako nema para, nema ni muzike. Pa, nismo imali nijedan film između dva rata. Naš prvi ton film „Nevinost bez zaštite“ je jedan običan radnik, zanatlija, i akrobata Dragoljub Aleksić finansirao od svog novca, snimio i prikazao tokom Drugog svetskog rata. I opet imamo paradoks – mi smo zemlja pobednica rata, a naša komšijska država Mađarska, koja je izgubila taj rat ima, za razliku od nas, fantastičnu filmsku produkciju, na nivou Holivuda. Veliko je pitanje šta su stvarni kulturni dometi jedne zajednice? Mislim da se mi vraćamo u sitno-sopstvenički preduzetnički duh u kojem je kultura jedna vrsta dekora. Interesantno je, lepo je imati je…

Korišćenje državnog novca za projekte kakav je EXPO 2027, iskazi kreativnog tima Svetske izložbe kako će ceo Beograd biti „velika galerija u kojoj cveta kreativnost kao nikada pre“, te premeštanje Muzeja „Nikole Tesle“ i Istorijskog muzeja u bivšu zgradu „Jugošpeda“, odnosno Glavne železničke stanice, ili prenamena Beogradskog sajma u novi dom Nacionalne opere i baleta, Đuriću nije jasno.

– Zašto se iz jednog prostora, koji se već srodio sa sadržajem koji je u njemu, Muzej Nikole Tesle premešta? Jako je teško ući u način mišljenja i delovanja onih koji vladaju već 12 godina. Taman kad pomislite da su stvari ušle u neke normalne tokove, oni vas iznenade „neobičnim“ odlukama. Kako ući u polemiku s onima koji te stalno ostavljaju pred svršenim činom? Ovde nema nikakve javne rasprave, ne uključuje se šira društvena javnost, pogotovo profesionalci, eksperti… Ne postoji ideja da bi mi zajedno trebalo društvo da odvedemo od tačke A do tačke B. Isključeni smo iz svega, i stalno suočeni s nekim komandnim, vojnim odlukama u kojima postoji samo ta hijerarhijska podela – mi smo gore, vi dole – i ono što mi kažemo je amin. A to nije način na koji deluje istinski demokratsko društvo. Vladajuća garnitura voli da se poziva na Nemanjiće. Ali, Nemanjići su dolazili na vlast posle Sabora, dakle skupa ljudi koji su se dogovorili oko nečega. Sada imamo vladavinu najjačih, iako nije u skladu sa zakonima, Ustavom. I, zašto se donose takve odluke? Meni je to izvan svih kategorija razuma.

Osvrćući se na ove, megalomanske projekte Dimitrijević podseća da, kao što je „čvrsta ruka vlasti u svim porama društva, i na svim nivoima, tako je isto i u kulturi“.

– Kultura se svodi na formu samopromocije partije na vlasti. Ona stvara svoju novu elitu i usmerava kulturu isključivo ka tom projektu. A sve ono što se nekada smatralo ozbiljnim sistemom kulture, gde su postojali akteri od nezavisne scene do državnih institucija, od naivnog umetnika do nacionalnog muzeja, kad je kutura shvatana kao sistem, više ne postoji. Ali, to nije jedina stvar koja ovde tako funkcioniše i onda naravno da više nikoga ništa ne čudi. Ljudi više nemaju snage da se bore u takvim okolnostima. Zatvaranje „Remonta“ se nije odjednom desilo. Dugo je galerija bila u teškoj situaciji, zavisna i od stranih fondova, koji su ranije podržavali nezavisnu kulturu. Nažalost, situacija za kulturu i savremene kulturne stvaraoce je gora nego ikada – zaključuje Branislav Dimitrijević.

Ostatak intervjua pročitajte na Nova.rs.