INTERVJU Uroš Đurić o postizbornoj krizi i fenomenu tehno-feudalizma: Drugačiji život jeste moguć, ali za to je potreban širi društveni konsenzus

Šaljem mu snimak s TV Nova iz 2021. gde je u dnevniku uživo svima poželeo da se nose u tri lepe.

Mislim se, odobrovoljiće se, mnogi su tada bili oduševljeni ovim njegovim spontanim izlivom emocija.

Uostalom, na kraju te čemerne 2020. godine bila je to najtačnija artikulacija emocionalnog stanja u kome se većina ljudi nalazila.

Taj sadomazohistički krik u vidu novogodišnje poslanice bila je kao neka vrsta geštalta, neki vid kolektivne projekcije.

A na izmaku ove godine situacija još grđa. Dakle, eto briljantnog povoda za razgovor.

Ne odgovara… Znači ništa od reminiscencija na 2021.

Stiže nova poruka:

„Ništa mi nije interesantno sem svesti o srpskoj kulturi među Srbima koja ne postoji. I to podjednako učenim i budalama. A time ćemo reći sve o stanju u društvu i zašto živimo na način na koji živimo.“

I tako se dogovorimo da se nađemo u Lovcu.

Sedimo u bašti okićenoj novogodišnjim ukrasima, Uroš gleda oko sebe kao da pokušava da dokuči i razume trenutak u kome je jer, kako često ume da kaže, ovde je sve neka vrsta simulacije života…

Nedostaje mu, kaže, svet, koji je nekoć postojao u Beogradu, „onaj, kao iz filmova Vudija Alena“. Složim se sa njim i, pošto je jasno da nas je spičila novogodišnja seta ili kako se već zove to stanje, pitam ga šta mu još nedostaje, pa gde stignemo…

Ti pričaš, ja slušam… Šta ti nedostaje?

– Nedostaje mi život mikrozajednice, mislim da se one ozbiljno urušavaju kao koncept. On se odvija, kao na Kosovu, u nekim enklavama. Život u Beogradu je kao u nekim fenserskim, proart enklavama, malo na Dorćolu, pa malo na Vračaru, ali ne osećaš da postoji nešto supstancijalno sem šminkerske retro oblande, život koji se zaista odvija kao jedan širi društveni koncept. To su prosto male osvešćene oaze koje nam daju privid da je drugačiji život moguć. Namerno kažem privid. Drugačiji život jeste moguć, ali za to je potreban širi društveni konsenzus koga nema. Ovde se očigledno društveni konsenzus, to vidimo i po izborima, urušio u totalnoj eksploataciji, pa kako koga zapadne. Izgleda kao da su ljudi spremniji za to, pa makar sebi time obezbedili ne toliko udoban koliko kakav-takav život u lažnoj sigurnosti jer su valjda više umorni od svega.

Kako je došlo do toga?

– To dolazi od velike zapuštenosti. Posle 30 godina neprekidnog kinjenja u različitim oblicima društvene zbilje, dolazi do prepuštanja, a prepuštanje vodi ka zapuštanju, a zapuštanje se onda prenosi na sve ključne mehanizme jedne zajednice, pogotovo institucionalne, a to su obrazovanje i zdravstvo kao dve najznačajnije mreže opstanka, a treća je kultura jer bez nje imamo nešto što se ispoljava kao permanentna identitetska kriza. Pošto smo, posledično, ipak poraženi u svim tim jugoslovenskim turbulencijama koje su uključivale ratove i bildovanje raznih, novih pretežno, nacionalnih narativa, tu ispustili mnogo toga a pre svega da se pozabavimo sobom na konzistentniji i produbljeniji način.

Zanimljivo je da je jedna tvoja izjava o tome kako je kultura ovog područja fascinantna jer zahvata mnogo više nego što je ova država ikada zahvatala izazvala na društvenim mrežama veliko odobravanje i simpatije, moglo bi se reći, kod desničarskih i konzervativnih struja. Kao da su pogrešno razumeli ono što si hteo da kažeš. Kako to komentarišeš?

– Nemam odnos prema tome kakve je to posledice i efekte imalo dalje, to je nešto što ja ne mogu da kontrolišem, niti se uopšte zalažem za bilo kakav desničarski koncept zato što ga smatram pre svega površnim, netačnim i banalnim. Dolazim iz jasno levog, socijalno orijentisanog korpusa mišljenja, ali to ne znači da sam bilo kakav dogmata ili doktrinarno zatucan levičar. Meni je potpuno jasna istorija razvoja društvene svesti i istorijskih procesa na ovom području i pokušavam upravo da sa neke argumentovane strane posmatram te procese. Normalno, interpretacije su svakojake, interpretacije su vezane i za to kakve domete uopšte, intelektualne i saznajne, ima onaj koji interpretira, ali iza svojih reči stojim onoliko koliko sam i sam upoznat sa stvarima.

Ja nisam istoričar, ja ne raspolažem svim mogućim faktima u svakom trenutku, ali mislim da imam dovoljno znanja i jasnu sliku onoga što su istorijske činjenice o postojanju ovdašnje zajednice, prevashodno srpske i ne vidim razloga zašto bi se u tom smislu pravdao pred nekim, pogotovo nekim pseudolevičarskim ili desničarskim interpretacijama mojih stavova, koji nisu utemeljeni ni u čemu drugom do u parohijalno-monarhističkim tlapnjama za boljom prošlošću ili starim kominternovskim ciljevima koji su bili deo svetskog revolucionarnog poretka, koji, znamo svi, kako je završio u čistkama 30-ih godina, a da pri tom ti stavovi nikada nisu ozbiljnije dovedeni u pitanje nego se reinterpretiraju već decenijama podjednako s obe strane. Pa čak i danas kada Jugoslavije više nema, oni su poprilično aktuelni među nekom prononsiranom što desničarskom što levičarskom elitom pretežno salonskog tipa. I to je već zamorno više, do koje mere ni jedni ni drugi ne poznaju istoriju van ideoloških okvira.

Tako da su to s obe strane šuplje priče i zato taj konflikt i ne zastareva jer se tuku oruđem koje nema apsolutno nikakvog upliva u ovdašnju stvarnost, u svakodnevicu takozvanog običnog čoveka, građanina, radnika koji se suočava sa najbezobzirnijim oblicima eksploatacije i nema previše ni vremena ni načina da uopšte osvesti zbog čega se život nemilosrdno obrušava na elementarnu egzistenciju. Ako ti to saznanje zavisi od podele između ovih zavetničkih Srba gde i ne znamo u čemu se sastoji taj navodni zavet sem u grebanju o srednjovekovne narodne mitove i potpuno disfunkcionalne, i pretežno akademski orijentisane levice, onda si u ozbiljnom problemu. Ova zajednica je u ozbiljnom problemu zato što se, nažalost, meritornost ne poštuje ni u jednom segmentu, čak ni u akademskim okvirima.

To sam osetio i na svojoj koži i zbog toga sam postao rezervisan prema svima, ali to ne znači da ću prestati da govorim što mislim da vredi reći i na šta u datom kontekstu ukazati. Mislim da se zajednici u kojoj živiš uvek vredi obraćati, jer drugu i nemam. U njoj sam ukorenjen i pričam o onome što vidim, što me dotiče. Ja sam prosto umetnik koji pokušava da bude u neprekidnom dijalogu sa stvarnošću koja ga okružuje.

Kad smo kod stvarnosti, kako gledaš na ovu društveno-političku krizu u koju smo zapali dan posle izbora?

– Sve je to unapred bilo predviđeno zato što se suštinski ništa ne menja. Ti nemaš nikakvu ideologiju koja bi okupila šire društvene mase. To bar mi koji smo imali časove marksizma znamo bolje od onih koji nisu, tako da nije ni čudo što se dešavaju takvi promašaji i organizacioni i idejni.

Da li te je iznenadio procenat glasova koji dobila lista “Mi, glas iz naroda”, koju predvodi Branimir Nestorović?

– Nije, pa pogledaj matematiku, ti ćeš videti da postoji postoji pad u broju glasača koji su glasali za dominantnu opciju, ali taj pad je morao negde da se prelije i prelio se kod Nestorovića. Ali zašto se tamo prelio? Zato što je očigledno postojala instrukcija da se prelije tamo. Za Nestorovića su glasali ljudi koji su najverniji sledbenici gornjeg sloja. Oni su glasali po instrukciji, znajući da će on ipak biti deo koalicije. Njima je isto potrebno da se napravi jedna iluzija o padu. Ovde se radi o jednoj društveno-političkoj nomenklaturi koja se veoma uspešno izgradila za ovih 10-12 godina i to je jedan vrlo uspešan vladajući mehanizam, jedna hibridna diktatura… I meni je to sve zanimljivo da posmatram.

U kom smislu? Na mazohističkom nivou?

– Ne, nego mi je zanimljivo da pravim paralele. Nekadašnje religije ovde nisu bile samo religije. Kada bi došao neki koncept religije, on nije bio samo religijski. U stara vremena oni između sebe nisu govorili ko je koje vere nego ko je kog zakona. Oni su grčkog zakona, ovi su latinskog zakona, oni tamo muhamedanskog… I, postoji onaj gore stvarni sud koji ti sudi. Dakle, to su zakoni kojima se ti priklanjaš i u njemu pre svega učestvuju elite. One su prve koje prihvate zakon, pa se preko njih na određenoj teritoriji, koju oni drže, ti zakoni sprovode. I onda je vrlo lako razumeti i ovo što se danas dešava. Sve vreme pričam poslednjih 30 godina o fenomenu tehno-feudalizma, to je termin koji sam skovao 1994. godine.

Pre Varufakisa?

– Da, pre Varufakisa da bih objasnio istorijske procese za koje vidim da se odigravaju u društvu, koji su potpuno u savremenom smislu anticivilizacijski čin zato što tehnologija ide napred a odnosi se vraćaju u gotovo feudalno doba. Ako korporacije posmatraš kao savremene ugovorne zajednice feudalnog karaktera, to je u potpunosti tako, međutim, na ovom prizemnom nivou kod nas se radi o tome ko drži koju teritoriju. Imaš već formirane ličnosti koje drže teritoriju. Pre su to bili Mladić i Karadžić, posle toga Izetbegović, posle toga Izetbegović junior i Dodik, ovde je sad posle Miloševića i vitezova haškog stola došlo do prevrata da bi se sprovela polunasilna privatizacija da bi je, kad je ispunila cilj, zamenila još jedna vladavina nacionalpopulističke feudalne garniture i sve one zapravo sprovode novoskrojene zakone za potrebe spolja. To su interesne grupe koje treba da te uvuku u određeni proces koji je potreban onima koji su došli mekom silom da te zakone sprovedu iz ovog ili onog razloga. Tako su Slovenija i Hrvatska vraćene u ono stanje u kome su bile pre 1914. godine. Prvo su ih naterali da im izgrade puteve a onda, kad su izgradili puteve koji su fantastični, došli su sa svojim novcem i pokupovali im sve živo od firmi do obale, a sad će i poljoprivredno zemljište.
… I, ne mogu više da pričam o ovim glupostima, želim da pričam o kulturi.

Koja je pozicija kulture ovde?

– Meni je to najveći problem, stanje kulture u sadašnjem poretku u Srbiji. To je katastrofalno, jednostavno kao da, sem održavanja neke prizemne dođem ti – dođeš mi produkcije, stvarni problemi i položaj čitave jedne oblasti koja kao nijedna druga definiše naše prisustvo i postojanje na nekom tlu uopšte nikoga ne zanima. Ulaganja su nikakva, pogotovo u lokalu, država je pokušala da se izvuče iz svega toga maksimalno održavajući već zatečeno stanje posle devedesetih na slamčicu. Mnogo je nerešenih problema, statusnih, zakonskih, produkcijskih, nema nikakve strategije, vlada opšta stihija, a kvalitet sve tanušniji… Zakon još uvek ne prepoznaje delatnost galeriste i galerija, ne postoji šifra delatnosti. Samostalni umetnici su sve opterećeniji dugom koji je proizvod nemara gradskih vlasti iz prethodnog perioda i to se uporno ne rešava iako je sve evidentirano i spremno od strane esnafskih udruženja da se na tu svinjariju stavi tačka.

Pogledaj samo situaciju u izdavaštvu. Ti faktički imaš izdavačke kuće koje su istovremeno i knjižarske kuće, što je jedna vrsta monopola koji se ovde odvija već suviše dugo. Samo kad uđem u te prodavnice koliko god se one bavile kulturom, ti već kad vidiš dizajn, opremu te knjige, tebi se zgadi život zato što sve izgledaju, čak i da su pitanju najbolji pisci ili stručna literatura, sve izgledaju kao one senzacionalističke knjige koje se prodaju po samoposlugama. Kad se setiš samo kako su izgledala Bigzova ili Radova džepna izdanja, to su sve radili vrhunski umetnici ili dizajneri. Mene sve to dubinski, istinski uznemirava. Kada vidim ovu likovnu scenu koja nije u stanju da iznedri jedan likovni časopis, a mi smo ih imali četiri-pet jedva živih ali ipak živih devedesetih. A danas kada je kapitalizam i kao sloboda ne postoji nijedan relevantan časopis za likovnu scenu. Možda postoji u nekim krajnje nevidljivim krugovima, ali nijedan preko kojeg možeš da odrediš profil i strukturu scene. Ti bi verovatno imala potrebu da iz takvih časopisa saznaješ šta se događa, šta je aktuelno. Ili možda neki postoje, ali su suviše hermetični.

Kad su ovde takve časopise uređivali isključivo istoričari umetnosti, oni bi uvek bili sterilni, loše štampani, crno-bele reprodukcije s fokusom na tekst umesto da to sve pršti od boje da bude ludački, slavljenje upravo onoga što vizuelna umetnost jeste – vizuelnosti. Probali smo s Remontom da napravimo neku vrstu biltena, koji je trebalo da se razvije u nešto više, ali šta s tim kad ti nemaš na realnim osnovama postavljenu scenu koja živi i od reproduciranja sebe, sem umetničke i državne institucionalne prakse sve ostalo je bilo samo simulakrum. Zanimljivo je da ipak postoji desetak dosta dobrih galerija koje su se otvorile u poslednjih 7-8 godina koje bi mogle da se udruže i da same isfinansiraju jedan tromesečnik. Ne mora to da izlazi svakog meseca… Ne mogu da razumem zašto se to ne događa, ja mislim da je to interes svih. Nedostaje mi svest o nekom širom društvenom angažmanu koji bi za posledicu imao oživljavanje scene.

Znaš koliko ima intervjua na ovom diktafonu gde je snimljeno sat i po? Trideset i pet velikih. Minimum.

– Znaš kako će ti biti najlakše. Uzmi samo ovo iz kulture. Ostalo ne moraš. I pošalji mi ako možeš, da unesem ako treba neke ispravke…

Kako treba da izgleda umetnički časopis

– Sećam se razgovora s jednim od svojevremeno vodećih ovdašnjih kustosa koji mi je rekao kako je užasnut kako sada izgledaju njujorški Artforum i milanski Fleš Art koji su vodeći svetski časopisi za savremenu umetnost jer su, kako je on kazao, prepuni reklama, a ja mu kažem: „Sine, pa oni reklamiraju izložbe.“ Meni je to fantastično, to mi treba, da vidim šta su najaktuelnije izložbe. Prvo, oni se tako finansiraju, drugo ja tu vidim najnoviju umetnost. Oni se trude da te reklame budu savršeno reprodukovane, pa mene kao umetnika više zanima to nego šta vi trabunjate o našem radu. To šta vi bistrite o nama je zanimljivo kao način na koji statusno određujete mesto određene umetničke prakse s time mogu da se složim ili ne, dajete neki širi uvid, ali ako pitaš umetnike, većina će ti reći da kupuje te časopise zbog reklama jer to je za nas open book najistaknutijih praksi.

Turbotrgovinski poredak

– Mi živimo u jednom globalnom poretku koji ja ne bih nazvao više ni neoliberalnim koliko turbotrgovinskim poretkom u kome je trgovina sve i svja. Svi odnosi se uspostavljaju na kupoprodajnom principu. A ta kupoprodaja je otišla toliko daleko da si ti sve vreme na berzi. Na berzi si kada zakazuješ let, kada rezervišeš hotel. Meni je to fascinantno. Recimo, nedavno sam bio u Beču i rezervisao sam sobu a kretanje cene jedne te iste sobe za jednog te istog klijenta su izgledale ovako: utorak, sreda i četvrtak 70 evra; petkom 90 evra, a subotom 88 evra. To je ponuda i ukoliko ne rezervišeš sobu mnogo ranije pod tim uslovima, uvek postoji neko ko će tu svinjariju da plati… I što si bliži datumima koji te interesuju, tu je cena veća…