Uroš Đurić: Nije sve krenulo sa Nemanjićima

Ja sam od svoje 17 godine još kad sam kao učenik Dizajnerske škole imao pravo na besplatne ulaske u Narodni muzej, a i kasnije zahvaljujući svojoj profesiji. Samim tim što nisu postojali nikakvi troškovi odlazio sam tamo gotovo svaki dan. Staru postavku mogu gotovo napamet da rekonstruišem kako je ona izgledala pre 25 godina. – tvrdi Đurić.

* Zašto kažete 25 godina, a ne 15 koliko je stalna postavka Muzeja zatvorena za posetioce?

– Mi stalno pričamo o 15 godina od kako je Narodni muzej u Beogradu zatvoren, ali suštinski on nije radio u punom kapacitetu onoga što predstavlja u zvaničnom i institucionalnom smislu, moglo bi se reći od raspada Jugoslavije. Pun kapacitet znači određenu izložbenu praksu, donatorstvo, gostovanja drugih izložbi. Kad kažem da nije radio u punom kapacitetu to znači da Muzej jeste i dalje radio u okviru muzeološke prakse – čuvanja, konzerviranja, .ali ta stalna postavka je bila povremeno zatvarana zbog ne znam kojih problema, pa otvarana, tako da tu ništa nije ličilo na normalan rad institucije.

* Kako je Narodni muzej uticao na vaše lično i profesionalno formiranje?

– Juče sam obišao prostore koji su još uvek pod radovima ali gro drugog nivoa, srednjeg veka, novog veka i savremenog doba je postavljen. To je za mene bilo, sada će zvučati patetično, ali zaista sam se osećao kao da sam bio poslednjih 15 godina u nekoj vrsti kome i kao da sam se probudio u nekom boljem svetu.

* Kako gledate na projekte rekonstrukcije Muzeja koji nisu realizovani?

– Bez obzira na to što je propuštena divna prilika da svih pet nivoa budu izlagački i da se uradi temeljna rekonstrukcija svega ipak i ovo što je urađeno je veliki napredak u odnosu na ono ranije, a veliku zaslugu za to imaju Irena i Igor Stepančić koji su kao angažovani dizajn studio potpuno promenili način na koji se umetnost u Muzeju prikazuje.

* Na koji način su doprineli izlagačkom prostoru?

– Nije više u belim zidovima jer je belina nekad toliko snažna da vi od nje ne možete da sagledate radove u punom kapacitetu. Bela je suviše intezivna. Ona reflektuje svetlo tako da radovi često izgledaju tamnije nego što u stvari jesu. Ovaj put su svi prostori kao i u svim svetskim muzejima u zagasitim i veoma blagim plavim, zelenim sivim ili zemljano crvenim tonovima, koji uopšte ne smetaju nego naprotiv nadopunjuju i ističu pogotovo slike na zidovima. Opšti utisak je nestvarno prijatan. Vodilo se računa o detaljima i sve je veoma pregledno.

* Koje celine su vam preglednije?

– Prvi put imamo daleko složeniji ali i pregledan srednji vek u odnosu na njegovo mesto u stalnoj postavci koju pamtim. Sviđa mi se to što je pomeren ranije nego što je to dosad bio običaj tako da sada možemo da vidimo kompletno svoju državnost još od devetog, desetog veka i formiranje prvih država Srba na ovom području pa, do kralja, kojeg smo imali Mihaila Vojislavljevića. LJudi tako mogu da vide da nije sve krenulo sa Nemanjićima i sa arhiepeskopijom koju je izborio Sveti Sava, nego da postoji jedna veoma složena, zanimljiva i ozbiljna istorija Srba koji su zapravo onakvi kako ih je Konstantin Porfirogenit okarakterisao Dalmatski narod koji se širio prema istoku. Uzbudljivo je i veoma lepo što je sve prikazano kroz artefakte same kulture tog doba i to je nova i zanimljiva odlika.

* Kako ocenjujete neke od ostalih delova postavke?

– Devetnaesti i dvadeseti vek su besprekorono urađeni, Pogotovo 19. vek koji sada deluje preglednije nego ranije. Šteta je što negde u ovoj postavci 20 veka nije urađena njegova druga polovina temeljnije. Nekako se stalo sa pedesetim godinama i onda se skače na radove koji su na papiru, na crteže, tako da mi čitav segment nedostaje. Tu gde se stalo s pedesetim kao da se želi sugerisati „za sve ostalo, skoknite do Muzeja savremene umetnosti (smeh). Što je razumljivo iako ta dva muzeja nisu povezana. Očigledno je da je to upravo zbog nedostatka prostora. Morali su da daju prednost onim periodima koji su identitetski važni dok je savremeni deo prepušten Muzeju savremene umetnosti. Tako se opet vraćamo na problem zašto rekonstrukcija nije urađena. A ona je, koliko je meni poznato, a juče i potvrđeno u jednom razgovoru sa upućenijima od mene, trebalo da košta sve zajedno 22 miliona evra. Da li je moguće da ova zemlja nema sredstva da uradi temeljnu rekonstrukciju kapitalne institucije?

* Kakav utisak postavka može da ima na Druge?

– Kada vi dođete u jedan takav prostor vama se otvaraju istinska prostranstva. Vi strancima više ne morate da objašnjavate zašto imate određene političke, državne intencije…Hoću da kažem sve to što vladajuća nomenklatura koja god da je na vlasti želi da ostvari kao zadatak koji postavlja javno sve vreme, a to su odbrana državnih interesa., odbrana Kosova, odbrana određenih civilizacijskih dostignuća – to se sve vidi u muzejima. Kultura je ta koja pokazuje da ste vi u kontinuitetu nešto ostvarili. Sad smo dobili identitetski kapital nazad. Kao da nas je neko posle 25 godina probudio iz kome. Ovde stvarno ima izuzetnih dela.

* Spomenuli ste da niste uvek tako mislili.

– Sećam se ranije u nekom razgovoru sa Rašom Todosijevićem kada smo pričali kako ovde imamo tri ili četiri komada koji su kapitalni, a da je sve ostalo onako. Međutim, juče sam bio kao zapljusnut jednim talasom i imao potpuno drugu vizuru vrednosti. Zaista, postaje realno da smo mi istinski sirotinjska sredina koja je uglavnom bila razluđena oko dve velike imperije koje su se otimale oko ove teritorije i faktički do 20. veka nije ni imala mogućnosti da ostvari svoj pun kapacitet. Još od sredine 19. veka pa, naovamo, iako je tadašnja Srbija još uvek zvanično bila pod otomanskom vlašću, postojala je jasna vizija i želja da se ova sredina ostvari ili makar uskoči u kolotečinu te savremene zapadne civilizacije koja je prednjačila. Zato mislim da je strašno važno istaći da sve što je u ovom muzeju nije proizvod nekih međunarodnih odnosa u kojima smo bili neka imperijalna sila koja je pljačkala. To je realno sve plaćeno i sama činjenica da je neko svih ovih godina davao novac odavde jeste fascinantna. Ovde su kapitalna dela u svetskim okvirima, a mi smo prosto sredina koja ne može da utiče previše na to kako će se ona upisati u te tokove… Zato smatram da je veoma važno što se ovo događa i da je vredelo sačekati da se to napravi po najsavremenijim muzeološkim standardima.

* Kako komentarišete to što se Muzej svečano otvara na Vidovdan?

– To je politička simbolika i svaka vlast se nje držala. Uvek se traže simbolički datumi. To je u duhu politike i mene to previše ne iznenađuje. Verovatno postoji želja da se svaka vlast simbolički upiše kao zaštitnik srpstva ili tako nečega. To je tako bilo i tako će i biti . Ništa se drugo nikada, bar na državnom nivou i ne dešava drugačije.

Kultura čovečanstva

U razgovoru za Danas Uroš Đurić je istakao da je veoma važno što se u Muzeju može videti plejada artefakta koji pokazuju istorijski razvoj i dinamiku života na području današnje Srbije. – To jako mnogo znači, naročito u ovo vreme kada je turistička navala poslednjih godina na Beograd kao nikada ranije. Ova sredina, naravno, ne može u svom bogatstvu da parira velikim imperijalnim nacijama kao što su Nemci, Francuzi, Italijani ali u svom istorijskom iskustvu može da ponudi reprezentativno. Ovde se da sagledati kako je područje Srbije, a i sama Srbija deo velike i kompleksne istorije kulture čovečanstva i da je u svakom tom segmentu davala svoj lični pečat i doprinos.