Uroš Perić, džez muzičar, za Danas: Više volim tišinu da slušam, nego ono što se pušta na radio stanicama

Slovenački muzičar srpskog porekla je više puta do sad svirao sa ovdašnjim Big Bendom, a program koji sprema je prava poslastica po kojoj ga znaju i mnogo dalje od ovdašnjih granica. On je pijanista i pevač kojeg mnogi doživljavaju kao „belu inkarnaciju legendarnog Reja Čarlsa“. Upravo će spektakularno finale ovogodišnjeg „Jazz in the Garden“  festivala biti u znaku velikih Čarlsovih hitova koje prepoznaju sve generacije: „Hit the Road Jack“, „Unchaind My Heart“, „Mess Around“, „What I Say“. Perić nam je u kratkom razgovoru približio kako teku pripreme za predstojeću svirku.

Za početak, kako idu priprema svirke i kako izgledaju probe? Šta ćete nam sve odsvirati, i kako komunicirate sa ostatkom Big Benda s obzirom na vašu geografsku udaljenost?

Mi smo do sad sarađivali više puta, i sa svakom novom svirkom, dođu i neke novine. Ja sam izabrao program, tako da bude za svakog ponešto. Biće i bluz i džez i kantri, malo soula. Biće bržih pesama, laganijih, ljubavnih. Nažalost nećemo imati vremena za probu. U Beogradu sam bio za vreme dana žalosti, tako da nismo stigli da probamo. Oni to rade trenutno bez mene, ali sa mojim uputstvima. Srešćemo se na tonskoj, ali oni su profesionalci, ja sam profesionalac, tako da neće biti greške. Komuniciram preko Marka Đorđevića, ali svakako sam dobar prijatelj i sa ostatkom benda. I kad ne sviramo, u kontaktu smo.

U najavama za koncert stoji rečenica – „Pevač kojeg mnogi doživljavaju kao belu inkarnaciju legendarnog Reja Čarlsa“. Kako se oseća čovek kad dobije ovakvu pohvalu i šta mu tačno znači?

Rej Čarls je jedan od najvećih u istoriji muzike, ne samo džeza, jedan od prvih koji je nazvan genijem. Kad te neko stavi u takav, isti kalup, to svakako imponuje. Ja sam imao tu sreću da sviram sa njegovim Big Bendom nakon njegove smrti, a čak sam sa nekima i snimao muziku. Ja ipak dajem sebe u svemu ovome, i ne razmšljam puno o njemu. Njegovu muziku uzimam kao odskočnu dasku, na koju sam puno svojih stvari dodao. Na primer džez standarde koje on nije radio. Ali ostajem u tom stilu, jer je dijapazon tog stila veliki. U jednu ruku mi je prelepo, ali u drugu moraš da se boriš za svoje ime. I drago mi je da ljudi prepoznaju kad ja dam svoj lični pečat.

Kakve sve pogodnosti i vrline donosi sviranje tako velikih hitova kao što su ovi Rej Čarlsa, a kakve sve prepreke to donosi sa sobom?

Ne volim da sviram njegove hitove, a moram. Ljudi to traže od mene. Ali ti hitovi nisu bez razloga postali hitovi, i oni moraju da se sviraju. Ljudi koji znaju za mene znaju da ću svirati dosta ljubavnih stvari, temperamentnih stvari, jer sam ja takav. Svaki muzičar koji radi to što radi, drži sveću nekom ko je već postojao i to radio. Niko ne može da smisli nešto poptuno novo, već se imitiraju neki potezi od uzora. Tako je i sa piscima, slikarima pa i kod nas. Ja kad sviram, ja zatvorim oči i sviram za sebe. Možda zvuči egoistično, ali to je valjda normalno. Jer i ja postajem zadovoljan, pa ta energija prelazi na publiku.

Kako izgledaju vaše svirke i vaše stvaralaštvo kad stvarate svoje pesme i muzku, na koji stranu naginjenje odnosno šta vas sve inspiriše u vašem stvaranju?

Radim i sam i kao trio, kvartet, simfonijski orkestar. Puno mogućnosti i varijanti imam, zavisi ko zove. Ono što je bitno je da nam svim svirkama dajem 100 odsto. I to se vidi već za prvih 5 minuta svirke. Sledeće godine će biti 20. godina od kako se bavim ovim psolom. Za to vreme nikad nisam imao neki običaj kako pišem same pesme. Nekad napišem nekoliko pesama dnevno. Nekad nemam nikakvu inspiraciju mesecima. Najviše mi inspiriše ono što doživljavam, ljubav, srećna ili žalostna. Ja sam riba u horskopu, još muzičar, tako da sam malo romantičan, a malo i mazohista. Kad sam patio onda sam i najbolje stvari pisao. Sad sam srećan pa malo i slabije stvaram (smeh).

Kako ste zadovoljni generalno džez scenom u regionu? Šta mislite da je dobro, a šta mislite da nam fali?

Ja kad radim, dosta putujem, a kad sam kući trudim se da vreme provodim sa sinom što više. Nemam običan posao, od osam sati pa da mogu da budem s porodicom kad završim obaveze. Tako da na tuđe koncerte gotovo da i ne idem. Ali muzika kod nas se dosta pokvarila, pop scena pogotovo. Više volim tišinu da slušam, nego ono što se pušta na radio stanicama.  Što se tiče džez izvođača, svaki dan se pojavi neko, pogotovo u Sloveniji, ali sve je to jako isprazno. Godinu dana ih slušamo, a onda više ne postoje. Svi rade moderan džez, ali malo ko onaj klasičan, onaj koji se slušao u filmovima i koji se pisao nekada. I tekstovi su lošiji.

Za kraj, šta nas sve očekuje od vas, posle ovog festivala?

Nakon Beograda, sviram Čačak, pa Budvu. Zatim Sloveniju, Austriju i Francusku, a onda idem prvi put u Španiju. Nakon toga dolaze koncerti u Sloveniji, sviraću i u Celju, gradu u kom sam rođen, gde sam kao počast dobio i grb grada. I u Ljubljani u Križankama. Nakon toga će se pojaviti i moj dvadeset peti album po redu, a onda ulazimo u tu jubilarnu 20. godinu, kad izlazi i napisana autobiografija, i naravno svirke.