Prvi put izloženo pismo koje je Uroš Predić uputio Joci Vujiću

Ovaj značajni dokument je sada prvi put u celosti dostupan javnosti.

I sam skromnog imovnog stanja, Predić je želeo da pomogne prijateljima, naročito umetnicima. Profesor crtanja iz Sente, gospodin Milutinović, bio je premešten u Ćupriju, udaljen od porodice, bačen u nepoznatu sredinu, što je Predića veoma pogodilo.

Između redova gusto pisanog teksta naslućuje se Predićev odnos prema vlasti, koja umetnika „kao fudbal šora s kraja na kraj države“, a vidi se i kako slikar živi, na primer u rečenici „ja ovde (u Beogradu) od merodavnih ličnosti ne poznajem nikoga, niti sam izlazio iz svoje povučenosti, tražeći veze sa onima, koji vedre i oblače u ovoj zemlji“.

– Na tri strane Predić potanko objašnjava Joci Vujiću zašto baš njega moli za pomoć i verujem da će ovo pismo doprineti da još bolje sagledamo život slavnog slikara ali i celog jednog vremena – kazao je Viktor Lazić, predsednik Adligata.

Uroš Predić je uradio i poznati portret Joce Vujića, a u Adligatu su izložene Vujićeve naočare za čitanje koje su prikazane na Predićevom portretu Vujića i koje je slavni veleposednik verovatno koristio i dok je čitao Uroševo pismo.

Pismo je poklonio naslednik Joce Vujića, profesor Zemunske gimnazije u penziji, Vasilije Vince Vujić, sa suprugom, književnicom Tanjom Kragujević.

Ovaj bračni par ima status osnivača u Udruženju Adligat, u kojem su formirali i svoj legat, sa mnogim kolekcionarskim predmetima koji su nekada pripadali Joci Vujiću, ali i značajna građa vezana za fotografa Stevana Kragujevića i njegovu suprugu Lepu Kragujević, sa počasnim zvanjem neimara Radio Televizije Beograd.

Takođe, u Adligatovom Muzeju knjige i putovanja nalazi se značajna zbirka arhivske građe Uroša Predića – čak 1.700 dopisnica i dokumenata.

U zbirci se ističu dopisnice koje su napisali Laza Kostić, Bogdan Dunđerski, Paja Jovanović, Stevan Sremac, kao i više od osamdeset dopisnica koje je slavni slikar uputio porodici iz raznih krajeva Evrope.

U pismu Predića, napisanog u Beogradu 16.10.1932, stoji:

„Vrlo poštovani Gospodine,

Juče me je posetio moj kolega prof. Milutinović, koga i Vi dobro poznajete iz doba, kada je bio nastavnik crtanja u Senćanskoj gimnaziji. Kao što će Vam biti poznato, on je premešten, da ne rečem bačen, iz Sente u Ćupriju, u jednu njemu sasvim tuđu sredinu, koja mu kao slikaru ne daje nikakva potsreka na rad niti mogućnosti zarade, potrebne čoveku koji školuje svoju decu na strani, te teško izlazi na kraj sa svojom profesorskom platom.

Zato bi on želeo, da se vrati u Vojvodinu, ma u koje mesto, da bi bio bliži svojoj deci, – a ima nekoliko upražnjenih mesta. Mislio je, da bi mu ja tu mogao pomoći, ne znajući, da ja ovde od merodavnih ličnosti ne poznajem nikoga, niti sam izlazio iz svoje povučenosti, tražeći veze sa onima, koji vedre i oblače u ovoj zemlji.

Onda mi reče, da će se i Vama obratiti, i ja nalazim, da mu je ta ideja već mnogo srećnija, pa sam mu obećao, da ću Vam i ja pisati koji red u njegovu korist. Vi ste, sem Vašeg ličnog ugleda, od uticaja već i kao bivši narodni poslanik, kada ste se izbliže upoznali sa mnogim krupnim ličnostima, koje bi na Vašu reč učinile po volji g. Milutinoviću.

Nema praktičnog smisla niti je pravo, kretati starijeg čoveka iz njegove sredine u kojoj je radio decenijama, koju poznaje kao i ona njega, i igrati se futbala s njim, šorajući ga sa jednog kraja države na drugi. Tako treba da rade sa mladim početnicima, kojima je baš od koristi, da upoznaju sve krajeve svoje otadžbine, dok su još mladi, mobilni i bez porodičnog opterećenja.

Ovo je tako logično i jasno, da to samo oni neće razumeti, koji gledaju svoje neke račune i interese rodbinske, partiske i lične, ne vodeći brige o pravičnosti i o opštem dobru.

Ako dakle, mislite, da bi neko od Vaših uglednih poznanika ovde mogao pomoći, – a ja sam uveren da ih imate, to biste bez velike muke učinili jedno korisno delo, kada biste podkrepili Milutinovićevu molbu za premeštaj.

Mnogo Vas pozdravlja odani Vaš

Uroš Predić“